HOME TLAXCALA
The Translators’ Network for Linguistic Diversity
TLAXCALA'S MANIFESTO  WHO WE ARE  TLAXCALA'S FRIENDS   SEARCH 

SOUTH OF THE BORDER  (Latin America and the Caribbean)
IMPERIUM  (Global Issues)
THE LAND OF CANAAN  (Palestine, Israel)
UMMA  (Arab World, Islam)
IN THE BELLY OF THE WHALE  (Activism in the Imperialist Metropolis)
PEACE AND WAR  (USA, EU, NATO)
THE MOTHER CONTINENT  (Africa, Indian Ocean)

TYPHOON ZONE  (Asia, Pacific Basin)
WITH A K AS IN KALVELLIDO (Diary of a Proletarian Cartoonist)
STORMING BRAINS  (Culture, Communication)
UNCLASSIFIABLE  
TLAXCALAN CHRONICLES  
TLAXCALA'S REFERENCE ZONE   (Glossaries, Dictionaries, Maps)
LIBRARY OF AUTHORS 
GALLERY 
TLAXCALA'S ARCHIVES  

11/12/2019
Espańol Français English Deutsch Portuguęs Italiano Catalŕ
عربي Svenska فارسی Ελληνικά русски TAMAZIGHT OTHER LANGUAGES
 

Srnooka i (plišana) zver-Savremena priča iz „ove“ Austrije


AUTHOR:  Vladislav MARJANOVIĆ

Translated by  Prevod autora


 bosansko-hrvatsko-srpski



Verujte u ovu Austriju
Leopold Figl,
Prvi savezni kancelar austrijske Druge republike,
Govor emitovan preko radija povodom božičnih praznika 1945. godine

Bila jednom, pre ne tako mnogo vremena (početkom 21. veka), jedna devojčica sa lepim, srnećim očima. Rođena je u jednoj dalekoj zemlji na brdovitom Balkanu koja je teško stradala u jednom međuetničkom ratu i od stranog bombardovanja između ostalog i projektilima sa osiromašenim uranijumom. Po završenom ratu rodna zemlja srnooke devojčice bila je toliko razorena da su mnoge porodice bile prinuđene da je napuste i potraže sreću u inostranstvu. To je učinio i otac srnooke devojčice. On se uputio na hrišćanski Zapad u nadi da će mu tamo biti moguće da svojoj porodici i sebi obezbedi bolji život.

Tako se jednog dana, meseca maja 2001. godine, otac srnooke devojčice obreo u Austriji. Naravno, ilegalno. Kako je drukčije i mogao kada je Austrija predziđe evropske tvrđave? Elektronska zavesa štiti još dobroživeće stanovništvo od najezde useljenika, jer, ko zna? Možda su ljudi koji dolaze sa Istoka ili Juga zločinci, trgovci drogom ili – ne daj Bože – teroristi! Videlo se šta se dogodilo 11. septembra 2001. u Americi.

No, upravo te godine je otac srnooke devojčice podneo zahtev za dobijanjem azila u Austriji. Austrijske vlasti nisu verovale svojim očima. Čovek mora da je sišao s uma. Pa u Kosovu, njegovoj rodnoj zemlji, rata više nema! Medjunarodna zajednica, KFOR pa čak i američki vojnici iz baze Bondstil štite zemlju. U kojoj drugoj evropskoj državi Amerikanci poseduju bazu sa bezmalo pet hiljada vojnika? I tako, posle godinu dana, očev zahtev za dobijanjem azila bude odbijen.

No, Devat Zogaj, kako se otac srnooke devojčice zvaše, sudbini se ne predade. Naprotiv, on dovede svoju porodicu u Austriju i podnese nov zahtev za dobijanje azila. No, zahtev mu bude iznova odbijen. Uporni otac, međutim, ostade sa porodicom u Austriji i tako započe dugotrajna borba sa austrijskim nadleštvima za ostanak i opstanak.

U međuvremenu je mala srnooka devojčica po imenu Arigona rasla u svom novom okruženju. Pošla je u školu, naučila nemački i potpuno se integrisala u austrijsko društvo. Njen otac Devat našao je posaoi bio dobro prihvaćen od svojih austrijskih kolega. Sve je izgledalo ne može biti bolje.




No, austrijske vlasti nisu spavale. Zakon je zakon i on se ima primeniti bez obzira da li je u suprotnosti sa načelima čovečnosti. Takvo shvatanje je u Austriji tradicija koja se prenosi s kolena na koleno. Crno-plava odnosno narandžasta koalicija, sastavljena od konzervativaca i ekstremne desnice, koja je u prvim godinama 21. veka nad Austrijom vladala bila je beskompromisna. Dame i gospoda u Ministarstvu unutrašnjih poslova davali su dokaza da im je zakon sve, a čovečnost ništa. Bračni drug bez austrijskog državljanstva proteruje se bez milosti nezavisno od toga koliko dugo živi u Austriji i da li ima zajedičku decu ili ne. Godinama je udruženje Ehe ohne Grenzen  („Brak bez granica“) svake srede protestovalo pred Ministarstvom unutrašnjih poslova. Na njih se, međutim, niko nije osvrtao. Čak ni predsednik Republike, po Ustavu najviša moralna ustanova zemlje,nije pokazao spremnost da se suoči sa tim problemom. Hijerarhije verskih organizacija, uključujući katoličku crkvu koja je bajveća među njima, izbegavale su da se njime javno pozabave. Mešoviti brakovi i pravo na ostajanje čine im se manje važnim nego prekid trudnoće, zadržavanje krstova po školama i sudovima ili knjiga karikaturiste Gerarda Haderera koja nije bila po njihovom ukusu. Jedno je žalba Ustavnog suda dala zračak nade da bi porodica Zogaj iz humanitarnih razloga ipak mogla da ostane u Austriji.

Ova nada se, međutim, ubrzo izjalovila. Nova crveno-crna vladina koalicija koju sačinjavaju socijaldemokrati i konzervativna Narodna stranka, koja inače voli da se poziva na hrišćansko socijalno učenje kao i socijaldemokratska na socijalne ciljeve, pokazala je u slučaju porodice Zogaj još veću nepopustljivost od prethodne. U septembru 2007. policija je krenula u akciju, odvela oca Devata i troje maloletne dece. Majka Nurije, teško bolesna mogla je da ostane u Austriji za verme lečenja dok se srnooka tada petnaestogodišnja Arigona zakonspirisala. Iz svog skrovišta je uputila očajničku poruku: izvršićw samoubistvo ako bude nasilno vraćena na Kosovo!

Ova pretnja nije ostala bez odjeka – u medijima. Za njih je to bila odlična tema kojom se vezivala pažnja čitalaca i koja je donosila profit. Bili su u pravu, jer se javnost počela pitati šta će se dogoditi sa hrabrom srnookom devojčicom. Hoće li biti proterana ili ne? Nastala je diskusija, ali je jedino katolički sveštenik Jozef Fridl učinio nešto progonjenu devojčicu: sakrio ju je kod sebe.

Porodica Zogaj bila je sada razbijena. Zastupnici zakona odneli su delimičnu političku i pravnu pobedu. Dostojno i pravedno jest braniti zakon čak i po cenu čovečnosti i, pošto je tako, nema mesta za malograđansku sentimentalnost inače, ko zna? Ima i drugih srnookih inostranih devojčica koje su se u Austriji obrele odlukom roditelja, a ne svojom, a koje bi mogle da slede Arigonin primer. Šta će onda biti od Austrije, pita se zabrinuto vođa austrijske ekstremno desničarske Slobodarske stranke Hans Kristijan Štrahe. On je, uostalom, na to pitanje već dao odgovor plakatama i publikacijama o oronuloj, u korov zarasloj zemlji kojom dominiraju minareti.

Štraheova poruka je jasna. Ona huška mržnju prema strancima. To je naravno zabranjeno ne samo zakonom nego i međunarodnim konvencijama. Štrahe je zbog toga bio ukoren čak i sa najvišeg mesta. No, od sudskog progona po službenoj dužnosti nema ni govora. Kakva bi to bila politika proganjati jednog populistu za koga glasa svaki šesti Austrijanac? Sutra ih može biti čak i više… Svaki na njega bačeni kamen može se pretvoriti u bumerang, jer skandali sa fondovima za socijalno osiguranje, sindikata, nezaposlenih i banaka, izgubljenim u raznoraznim špekulacijama, vezuju ruke koaliciji na vlasti. Uostalom, radi se ne o zemlji, nego o vlasti nad zemljom.

Zvanično zakon važi za sve. U stvarnosti, on se primenjuje u prvom redu na one koji se nalaze u slabijem položaju. Jedna do skoro maloletna devojčica mora sada da ispašta zbog krivice svoga oca. Tako nardena generacija biva pozivana na odgovornost za grehove svojih roditelja. Na taj način je načelo kolektivne odgovornosti ponovo u važnosti kao u „dobra stara vremena“. Totalitarna, dabome. Odavno su zaboravljeni veliki, zvonki i preteći govori koji su krajem osamdesetih godina odjekivali na tribini Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Beču u prilog dozvole izlaženja porodica disidenata izbeglih na Zapad iz zemalja komunističkog bloka. Pravo na spajanje porodica bilo je tada na svim (zapadnim) ustima. No, bolje je na to ne misliti. Još bolje je zaboraviti pre pola veka ne baš tako mali broj Austrijanaca iseljavao u inostranstvo jer uslovi života u ratom razorenoj Austriji dugo nisu bili bolji od onoga na Kosovu.

U jednom trenutku izgledalo je da bi porodici Zogaj mogla ipak da so nasmeši sreća. Naime, krajem 2008. godine došlo je u Austriji do političkog zaokreta. Na vlasti su se našle dve plišane životinjice: savezni kancelar Verner Fajman (Werner Faymann) iz socijaldemokratske i njegov zamenik Jozef Prel iz Narodne stranke. Stekao se utisak da će njihova plišana toplina dobro doći i ljudima koji su u nevolji, od austrijske države rasturenoj porodici Zogaj takodje. Ovo utoliko više jer je otac Devat, koji je sa troje dece bio proteran na Kosovo, jednog dana nestao tragom bestraga. Njegova deca ostala su sama u jednoj poluporušenoj kući bez struje i vode. Za to mogu austrijskim vlastima da zahvale. Bolesna majka Nurije, koja je sa ćerkom Asrigonom ostala u Austriji, pokušala je da se ubije.

Utešilo ju je prisustvo dece. Ona su se najedared pojavila u Austriji. Naravno, ilegalno. A kako bi moglo biti drukčije kada je spajanje porodica posle pada gvozdene zavese postalo zločin? No, možda će novi, plišani politički kurs u Austriji ipak dovesti do čovečnog rešenja drame razbijene porodice. Otud je porodica Zogaj, možda po nečijem namerno rđavom savetu, još istog meseca kada je plišana vlada u Austriji stupila na dužnost, ponovo podnela zahtev za dobijanjem azila. Ovaj put ne u ime oca, nego svih članova porodice. No, već mesec dana kasnije na porodicu Zogaj svalila se ledena ruka austrijske administracije. U januaru 2009. godine nova austrijska ministarka unutrašnjih poslova Marija Fekter (Maria Fekter) kazala je iznervirano: „Na meni je da postupam po zakonu bez obzira da li me preko televizije srneće oči gledaju“! Od majke troje dece, člana stranke koja (ponekad) podseća na svoje hrišćansko-socijalne korene mogao se očekivati drugi odgovor. Ali s visina ministarskog položaja svet ne izgleda onako kao što ga doživljavaju „oni tamo dolje, u bazi“. Možda bi ministarka dobila jasniji uvid kada bi se jednom odlučila da ih poseti. Hristos je to, prema Jevanđelju, činio. Ali, Hristos je sin Božji. Gospođa Fekter je, međutim, samo ministarka i član jedne stranke koja zastupa hrišćanske vrednosti, što znači i za očuvanje porodica. Razlika je suštinska, jer što priliči Hristosu izgleda da ne priliči hrišćanskoj ministarki…


Maria Fekter, od Oliver Schopf, Der Standard, Beč, 13.6.2009

Nasuprot njoj, crvena plišana životinjica koja na televizijoi deluje tako blago i nežno, izjasnila se još 18. jula 2009. u intervju za dnevni list  „Salcburger Nahrihten“ („Salzburger Nachrichten“) da se Arigoni Zogaj – ostali deo porodice je prećutala - odobri pravo da ostane u Austriji. Samo nekoliko meseci kasnije srvena plišana životinjica dala je sledeću izjavu za austrijski dnevni list „Kurir“ („Kurier“) od 13. novembra 2009, naime: „Mi ne zatvaramo oči pred zloupotrebama. Ako neko, nakon što je dobio negativno rešenje o dobijanju azila podnosi nove zahteve ili se ne povinuje proterivanju, onda on mora da računa sa jasnom reakcijom pravne države.“ Jeste li čuli, prezreni na svetu?

Poruka je bila jano shvaćena od onih na koje se odnosila. Glasine da majka Nurije preti samoubistvom i da bi mogla da i svoju decu povuče u grob već su počele da kruže. To međutim nije sprečilo ministarku Fekter da 17. novembra mirne duše izjavi na austrijskom radiju da do dobrovoljnog povratka nikada nije došlo „jer je ova gospođa Zogaj tako traumatizovana i tako zapela da na ovaj način ostane u Austriji“. Ah, „ova gospođa Zogaj“…

Reč ima azini sud. Presuda bi trebalo da bude donesena u roku od dve nedelje. Naravno, neće biti lako da se odluči između zakona i srca. Najveći broj političara bi najradije da se ovog problema otarase. Uostalom ni javnost više nije tako naklonjena porodici Zogaj kao što je bila ranije. Politički pritisak odozgo očevidno ima dejstvo. Dakle: stranci, napolje!

O, jadna zemljo planina, zemljo reka a upravljana od otrovnih političkih kepeca koji u ime pravde truju javno mnenje i deluju protivno načelima čovekoljublja! Vaš paragrafima zaslepljeni razum čini vas nesposobnim da shvatite da domovina nije tamo gde se dete rodi nego sredina u kojoj raste. Proterati takvo dete iz pravnih razloga ravno je dvostrukom sudskom ubistvu, jer se njime, s jedne strane uništava lična sreća jednog mladog bića, a s druge mu se uskraćuje mogućnost da zemlji koju oseća svojom domovinom pruži doprinos kojim bis se ona jednog dana mogla dičiti. Kada je Napoleon svojim vojnicima govorio da se u rancu svakog od njih krije maršalska palica, on nije mislio samo na svoje zemljake, a još manje na elite. No misaoni sklop Napoleona ne može se uporediti sa onim jednog birokrate. Svojevremeno je car Franja Josif, koji se smatrao prvim činovnikom svoga carstva, govorio: „Ja nisam ni od čega pošteđen“ i pritom nemoćno širio ruke. Hoće li prvi aparačik Republike slediti carev primer? Molimo, sačekajte…

U međuvremenz je populistički otrov počeo da deluje. Glasovi protiv srnooke devojčice, a uz njega mržnja prema strancima i drugim narodima krči put. Ton daje najčitaniji dnevni list „Die Krone“, poznat ne samo po svom populizmu nego i po zasluzi za obrazovanje sadašnje vlade. Mnogi već marširaju u prošlost, u pravcu bečkog Heldenplaca gde se nekada bila okupila takva gomila kakvu ovaj trg nije video ni pre ni posle u svojoj istoriji. Pod njenim teretom povijala se gvozdena ograda, lomile grane drveća dok se iz grla orio povik „Hajl! Hajl! Hajl!“ Tvrdim zakonima i čvrstom rukom moguće je narod i državu voditi pravo… u nesreću. Treba li se onda čuditi što srnooka devojčica, uprkos Austrijanki i Austrijanaca koji je podržavaju i pomažu gubi poverenje u svoje faktične zemljake i sve manje veruje u „ovu“ Austriju? Srnooka devojčica nije za to kriva. Njoj samo postaje jasno kako se stanje razvija.

U krugovima koji smatraju da je proterivanje porodice Zogaj nečovečno zavladala je tišina. Pre dve godine bilo je drukčije. Novembra 2007 austrijska stranka Zelenih organizovala je u Beču veliku demonstraciju. Time je svakako dat doprinos da se odloži proterivanje Arigone Zogaj i njene majke. No hoće li sada Zeleni izaći na barikade? O tome se zasada još ništa ne čuje. Jedino je 13. novembra podignuta prijava protiv zloupotrebe položaja u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Saveznoj službi za pitanja azila zbog objavljivanja podataka o porodici Zogaj radi njihovog diskreditiranja. Međutim, nije upućen poziv na organizovanje protesta sa zapaöljenim svećama, nema protesta sedenjem, nema štrajkova pa ni molitvi po bogomoljama. Propušta se prilika za ispoljavanjem solidarnosti svih snaga, bez obziora na političke, verske, nacionalne pa i rasne razlike sa žrtvama jedne očigledne načela humanosti u ime zakona.

Kako će se završiti ova priča? Hoće li savesni politčinovnici dati nov dokaz za to, da su dobri sinovi i kćeri svojih predaka iz godina ratnih i predratnih koji mirne savesti razbijaju porodice koje se ne uklapaju u njihov sistem ili će ipak naći dovoljno hrabrosti da odbiju da primenjuju nehumane zakone? Hoće li, s druge strane, Arigona i njena majka pribeći krajnjem sredstvu da bi protestovale protiv jednog nehumanog društva, jer ih ono, umesto da im pomogne u nevolji, gura u nesreću?

Neki izgleda kao da žele da se to dogodi. Tima bi stvar bila stavljena u akta. Mrtvi ne menjaju svet. Samo živi mogu na tome da rade. Međutim, živeti znači boriti se, a ta borba dobija smisao samo onda ako vodi ka jednom humanijem, solidarnijem i  socijalnijem svetu. Udarci sudbine mogu ljuzde ili da unište, ili da im daju potrebnu snagu za borbu protiv nepravde. To bi moglo da se dogodi i sa do sada nejakom i očajanjem obuzetom srnookom devojčicom. Ne kaže li jedna istočnjačka poslovica: „Ne potcenjuj nejako mladunče. Možda je to mladunče lava?“ Sve političke životinje, uključujući plišane, trebalo bi da je imaju na umu kako ne bi doživeli neugodna iznenađenja, jer Arigonin slučaj nije usamljen. Löavlje srce sve jače kuca među mladom inteligencijom jer ona ne samo što više ne veruje u „ovu“ Austriju nego i u ovaj svet. S pravom.

Nešto se, u međuvremenu, ipak pokrenulo. Organizacija „Agenda 2020, das Forum für Querdenker, Nonkonformisten, Visionäre, pocket philosophers usw.“ (Agenda 2020, Forum slobodnih mislilaca, nekonformista, vizionara, džepnih filozofa itd.) pokrenula je 15. novembra 2009. akciju za sakupljanje potpisa u prilog Arigone Zogaj. Do 20. decembra u 10 časova ovu „Peticiju saveznom predsedniku u vezi sa migracijom“ potpisalo je 2.404 lica. Sa svoje strane je bečki useljenički magazin „Biber“ upuztio otvoreno pismo austrijskoj ministarki unutrašnjih poslova Mariji Fekter povodom slučaja Arigone Zogaj. Ovo pismo potpisalo je više saradnika raznih austrijskih, nemačkih i američkih naučnih ustanova. Kako izgleda duh austrijskog pokreta otpora „05“ iz Drugog svetskog rata je oživeo, a sa njim i spremnost za borbu za humaniju Austriju i pravedniji svet.


Izvor : Die Rehäugige und das Kuscheltier-Ein zeitgenössisches Märchen aus „diesem“ Österreich

Originalni članak objavljen 28. novembra 2009.

O autoru

Vladislav Marjanović je pridruženi autor  Tlakskale (Tlaxcala), međunarodne mreže prevodilaca za jezičnu raznovrsnost. Ovaj prevod je slobodan za reprodukovanje pod uslovom poštovanja integriteta teksta, autora, prevodioca i izvora.

URL ovog članka na sajtu Tlakskale (Tlaxcal)a :
http://www.tlaxcala.es/pp.asp?reference=9384&lg=ot

  


IN THE BELLY OF THE WHALE : 29/11/2009

 
 PRINT THIS PAGE PRINT THIS PAGE 

 SEND THIS PAGE SEND THIS PAGE

 
BACK TO LAST PAGEBACK TO LAST PAGE 

 tlaxcala@tlaxcala.es

PARIS TIME  7:55