HOME TLAXCALA
The Translators’ Network for Linguistic Diversity
TLAXCALA'S MANIFESTO  WHO WE ARE  TLAXCALA'S FRIENDS   SEARCH 

SOUTH OF THE BORDER  (Latin America and the Caribbean)
IMPERIUM  (Global Issues)
THE LAND OF CANAAN  (Palestine, Israel)
UMMA  (Arab World, Islam)
IN THE BELLY OF THE WHALE  (Activism in the Imperialist Metropolis)
PEACE AND WAR  (USA, EU, NATO)
THE MOTHER CONTINENT  (Africa, Indian Ocean)

TYPHOON ZONE  (Asia, Pacific Basin)
WITH A K AS IN KALVELLIDO (Diary of a Proletarian Cartoonist)
STORMING BRAINS  (Culture, Communication)
UNCLASSIFIABLE  
TLAXCALAN CHRONICLES  
TLAXCALA'S REFERENCE ZONE   (Glossaries, Dictionaries, Maps)
LIBRARY OF AUTHORS 
GALLERY 
TLAXCALA'S ARCHIVES  

22/11/2017
Espańol Français English Deutsch Portuguęs Italiano Catalŕ
عربي Svenska فارسی Ελληνικά русски TAMAZIGHT OTHER LANGUAGES
 
Gandijevci naoružani puškama? Indijska spisateljica htela je da ima čistu savest

U koloni sa drugovima
Uronjavanje u srce indijske gerile


AUTHOR:  Arundhati ROJ (ROY) अरुणधती राय

Translated by  Vladislav Marjanović


U februaru 2010. Arundati Roj je iznenada rešila da se uputi u zabranjena područja Dandakaranjskih šuma u središtu Indije, kolevci jedne mešavine plemena čiji su se brojni pripadnici digli na oružje protiv velikih rudarskih kompanija, države i njihovih raznoraznih policija i milicija. Ona je detaljno opisala prvi neposredni novinarski „susret“ sa naoružanim gerilcima, njihovim porodicama i drugovima sa kojima je na sopstveni rizik nedeljama krstarila po šumama.

Ovaj esej objavljen je 29. marta 2010. u delhijskom „Outlook-Magazine“-u. Napomene na dnu stranice, koje ne postoje u engleskom originalu,  potiču od prevoditeljke na francuski jezik. Beleške u uglastim zagradama su od izdavača Tlakskale i iz nemačkog prevoda.

Indijska imena i nazivi izneti su u fonetskoj verziji. Engleski odn. međunarodni način njihovog pisanja u nominativu stavljen je u zagradu.

 


Susret u Dantevadi (Dantewada): Roj sa borcima

Kratka poruka ubačena ispod mojih vrata u zapečaćenom omotu potvrdila je odobrenje za moj sastanak sa Najvećom pretnjom po unutrašnju bezbednost Indije[1]. Već nedeljama sam čekala da mi se jave.

Trebalo je da se nadjem u hramu Ma Dantešvari (Ma Danteshwari) u Dantevari (Dantewara), u državi Čatisgar (Chhattisgarh) u bilo koja četiri trenutka tokom dva određena dana. Morale su se imati u vidu vremenske nepogode, kvarovi, blokade, štrajkovi u saobraćaju i druge nesrećne okolnosti. U poruci je stajalo: „Pisac treba da ima fotografski aparat, tilak (oznaka na čelu Indusa) i kokosov orah. Osoba sa kojom će se sresti nosiće kačket, časopis „Hindi Outlook“ i banane. Lozinka: Namaškar Gurudži (Namashkar Guruji)“.

Namaškar Gurudži. Pitala sam se da li ova osoba očekuje muškarca i da li treba da nabavim brkove.

Dantevara se može opisati na više načina. To je protivrečnost u sebi samoj. To je pogranični grad brutalno sagrađen u samom srcu Indije. To je epicentar jednog rata. To je obrnut grad postavljen naopako.


Crvene senke: proslava stogodišnjice adivasi-bune u Bastaru sa puškom Sten na ramenu.

U Dantevari policija nosi raznoliku odeću, a pobunjenici uniforme. Dirktor zatvora je u zatvoru, a zatvorenici su slobodni (300 njih pobeglo je iz zatvora starog grada dve godine ranije). Silovane žene su u pritvoru, a silovatelji drže govore po bazaru.

Naspram reke Indravati, u oblasti koje je pod nadzorom maoista, nalazi se područje koje policija naziva „Pakistan“[2]. Tamo su sela prazna, ali je šuma puna ljudi. Deca, koja bi trebalo da budu u školi, nalaze se u prirodi. Smrtonosni rat koji se odvija u džungli, je rat kojim se vlada ujedno ponosi i kojeg se užasava.

Operacija Green Hunt (Zeleni lov) bila je ujedno najavljivana i poricana. P. [Palaniappan] Čidambaram (P. Chidambaram), ministar unutrašnjih poslova Indije (koji ujedno rukovodi ovim ratom) tvrdi da on ne postoji i da se radi o medijskoj izmišljotini. Pa ipak, u tu svrhu su dodeljena velika sredstva, a mobilisano je na desetine hiljada policajaca i paravojnih jedinica. Iako se ratna pozornica nalazi u džunglama centralne Indije, ono što se na njoj zbiva odraziće se na sve nas.

Ako su sablasti trajni duhovi nekoga ili nečega što je prestalo da postoji, onda je novi autoput sa četiri trake koji preseca šumu njihova suprotnost. Možda je to samo nagoveštaj nečega što tek treba da se dogodi.

Suprotstavljene strane u šumi su neistovetne i nejednake na svim stupnjevima. S jedne strane tu je nadmoćna paravojna sila naoružana novcem, vatrenom moći, medijima i neumerenošću jedne nadolazeće supersile.

S druge strane, tu su obični seljaci naoružani tradicionalnim oružjem podržani borbenom silom jedne izvanredno organizovane i snažno motivirane maoističke gerile sa izuzetnom nasilnom istorijom oružane pobune. Maoisti i paravojne formacije su stari suparnici koji su se već više puta sukobljavali u prošlosti: u Telegani, u pedesetim godinama, u Zapadnom Bengalu, u Biharu, u Sirakulamu u Andra Pradešu (Andra Pradesh) krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, i ponovo u Biharu, Andra Pradešu i Maharaštri (Maharashtra) počev od osamdesetih godina pa do danas.

Oni dobro poznaju taktiku jednih i drugih i proučavali su izbliza borbene priručnike i jednih i drugih. Svaki put se činilo da su maoisti (ili njihovi prethodnici) ne samo potučeni nego i fizički istrebljeni. No, oni su svaki put iznova nastajali i pritom bili još bolje organizovani, još odlučniji i još  uticajniji nego ranije. Pobuna se danas ponovo rasplamsala po rudama bogatim šumama Čatisgara, Džarkanda (Jharkandh), Orise (Orissa) i Zapadnog Bengala – domovine miliona pripadnika lokalnih indijskih plemena i zemlje snova preduzimačkog sveta.

 
Karta Čatisgara

Liberalnoj svesti je lakše da veruje da je rat po šumama sukob između vlade i maoista koji tvrde da su izbori komedija, a parlament svinjac i koji su otvoreno izrazili nameru da sruše indijsku državu. Prijatno je da se zaboravi da je istorija otpora plemenskog stanovništva centralne Indije nekoliko vekova starija od Maoove (što je, naravno beznačajno, jer ako ono ne bi imalo ovu istoriju, onda ne bi ni postojalo)! Uostalom, plemena Ho, Oraon, Kol, Santal (Santhal), Mundal i Gond ustajala su više puta protiv Britanaca, zamindara (poreznika iz doba careva[3]) i zelenaša.


Stanovnici sela Kudur protestuju protiv izgradnjehidrocentrale Bodgat (Bodhghat): „Bastar ne pripada kapitalistima već nama!“

Pobune su bile surovo ugušivane, na hiljade lica bilo je ubijeno, ali stanovništvo nikada nije bilo pokoreno. Čak posle sticanja nezavisnosti seosko stanovništvo je sačinjavalo jezgro prve pobune koja bi se mogla obeležiti kao maoistička, a koja je izbila u zapadnobengalskom selu Naksalbari (Naxalbari) (od kojeg potiče reč naksalit (naxalite) kojom se takođe označavaju maoisti). Od tada je politika naksalita tesno isprepletena sa plemenskim pobunama, a to mnogo govori kako o plemenima, tako i o naksalitima. Nasleđe ove pobune ostavilo je iza sebe jedno ogorčeno stanovništvo koje je indijska vlada namerno izolovala i marginalizovala. Indijski ustav, moralni temelj indijske demokratije, usvojen je u parlamentu 1950. godine. Bio je to tragičan dan za plemensko stanovništvo. Ustav je, naime, potvrdio kolonijalnu politiku i namenio vladi ulogu čuvara plemenskih domovina. Tako je celokupno plemensko stanovništvo preko noći pretvoreno u ilegalne posednike sopstvenog zemljišta. Ustav ih je lišio tradicionalnog prava na šumske plodove i kriminalizovao celokupan način njihovog života.

U zamenu za pravo glasa, Ustav ih je lišio prava na opstanak i dostojanstvo. Pošto im je oduzela vlasništvo i gurnula ih u silazeću spiralu siromaštva, vlada je na jedan surovi opsenarski način stala da upotrebljava njihovu sopstvenu bedu protiv njih samih. Svaki put kada je trebalo raseljavati veliki deo stanovništva – radi izgradnje hidrocentrala, navodnjavanja ili eksploatacije ruda – vlada je govorila o „prilagođavanju plemena vladajućoj tendenciji“ ili o „korišćenju plodova savremenog razvoja“. Velika većina desetine miliona raseljenih lica (ne manje od 30 miliona samo zbog izgradnji velikih hidroelektričnih brana), i izbeglica indijskog „napretka“ jeste plemensko stanovništvo. Stoga, čim vlada počne da govori o plemenskom blagostanju, treba se zabrinuti.

 
Jedan dan u Bumkalu (Bhumkal): oči u oči sa najvećom pretnjom po bezbednost Indije“.

 

Najnoviji izraz zabrinutosti potiče od ministra unutrašnjih poslova koji je izjavio da ne želi da stanovništvo ma kojeg plemena nastavi da živi u „muzeju kultura“. Izgleda, međutim, da ga je blagostanje plemenskih zajednica manje zanimalo u vreme kada je bio kada je bio advokat kompanija koje su zastupale interese nekoliko najvećih rudarskih firmi. Ovo može da bude razlog boljem razumevanju uzroka njegovih novih briga. Otprilike tokom poslednjih pet godina vlade Čhatisgara, Džarkanda, Orise i Zapadnog Bengala potpisale su sa oderđenim kompanijama na stotine protokola o sporazumu – naravno, tajnih – o izgradnji čeličana, fabrika gvozdenog sunđera[4], energetike, rafinerija aluminijuma, brana i rudnika. Da bi se ovi protokoli o sporazumu pretvorili u novac, nužno je raseliti plemena.

Sledstveno tome, ovaj rat

Kada jedna zemlja, koja se smatra demokratijom, otvoreno objavi rat unutar sopstvenih granica, na šta onda liči takav rat? Ima li otpor ma kakvu šansu? Treba li da je ima? Ko su maoisti?  Jesu li to samo nasilni nihilisti koji prodaju jednu demodiranu ideologiju plemenskom stanovništvu gurajući ga u beznadežnu bunu? Kakvu su pouku izvukli iz svog nekadašnjeg iskustva? Da li je oružana borba sama po sebi nedemokratska? Da li je teorija sendviča – da su „obična“ plemena uklještena između dve vatre maoista i države – tačna? Jesu li maoisti i „plemena“ dve potpuno različite kategorije kako se to tvrdi? Jesu li njihovi interesi konvergentni? Da li su se i jedni i drugi promenili?

Uoči mog odlaska nazvala me je moja majka. Delovala je umorno. Kazala je nekim čudnim materinskim instinktom: „Mislila sam da je ono što ovoj zemlji treba revolucija“.

U jednom članku na internetu stoji da izraelski Mosad (Mossad) obučava 30 visokih oficira indijske policije tehnikama atentata na odabrane ciljeve kako bi obezglavila maoističku pobunu. U štampi je vođena rasprava u vezi sa najnovijom nabavkom opreme u Izraelu. Radi se o laserskim telemetričkim detektorima, o opremi za termičku fotografiju i o bespilotnim letilicama koje su, zahvaljujući američkoj armiji, postale tako popularne. Savršeno naoružanje za borbu protiv sirotinje.

Putovanje između Rajpura (Raipur) i Dantevare (Dantewara) traje otprilike deset časova i vodi kroz područja poznata po „zagađenosti maoistima“. Nema nevinih reči. Naime, „zagađenje“ odnosno „zaraza“ pretpostavlja postojanje „bolesti“ tj. „parazita“. Bolest treba lečiti. Paraziti se moraju odstraniti. To znači da maoiste treba uništiti. Na ovaj postupni i neagresivni način je jezik genocida ušao u naš rečnik.

Da bi zaštitile puteve, snage bezbednosti su „osigurale“ uzan pojas šume na obema stranama. Dalje u unutrašnjosti nalazi se teritorija „Dada Log“ tj. braće, drugova.

U predgrađu Rajpura (Raipur) dočekuje nas velika oglasna tabla sa reklamom za bolnicu „Vedante“ (kompanije za koju je naš ministar unutrašnjih poslova nekada radio) specijalizovanu za lečenje raka. U Orisi, gde vadi boksit, „Vedanta“ finansira jedan univerzitet. Na ovaj postupni i neagresivni način, rudarske kompanije osvajaju našu maštu: nežni džinovi vode zaista brigu o nama. To se zove CSR (Corporate Social Responsability, odn. Socijalna odgovornost preduzeća). Na taj način rudarske kompanije mogu da nastupaju kao legendarni glumac i bivši čelni ministar NTR koji je voleo da igra sve uloge u filmovima telugu-mitologije – kako pozitivnih tako i negativnih ličnosti – sve ujedno i sve u istom filmu. CSR prikriva skandaloznu privrednu stvarnost koja podriva rudarski sektor u Indiji. Tako, na primer, prema nedavnom izveštaju lokajutke (lokayutka, tj. ombudsmana, odn. posrednika) za Karnakatu (Karnakata) za svaku tonu izvađene gvozdene rude vlada ubira na ime poreza 27 rupija dok privatna kompanija, koja je vadi, ubira profit u visini od 5.000 rupija. U sektoru boksita i aluminijuma pokazatelji su još gori. U pitanju je krađa više milijardi dolara usred bela dana. Ta svota je dovoljna za kupovanje izbora, vlada, sudija, novina, televizijskih kanala, nevladinih organizacija i agencija za humanitarnu pomoć. Šta je, prema tome, izgradnja ovde-onde poneke bolnice specijalizovane za lečenje raka?

Ne sećam se da sam videla ime „Vedante“ na dugačkom spisku protokola o sporazumu koje je potpisala vlada Čatisgara. Ipak, dovoljno sam uvrnuta da bih mogla da se upitam da, ako već postoji bolnica za lečenje raka, onda treba da se u negde u blizini nalazi i čitava planina puna boksita.

Prolazimo pored Kankera (Kanker), poznatim po svojoj Counter Terrorism & Jungle Warfare Training School (Škola za protivterorističku obuku i borbu u džungli) kojom rukovodi brigadni general B.K. Ponvar (Ponwar), patuljak-larmadžija ovog rata, ovlašćen da preobrazi potkupjive i loše negovane policajce (slama) u komandose za borbu u džungli (zlato). Deviza ove vojne škole „suzbijati gerilu gerilom“ ispisana je po stenama.

Ovde se ljudi obučavaju da trče, da klize, da uskaču i iskaču iz helikoptera u letu, da jašu konje (to uvek može da posluži), da jedu zmije i da žive u džungli. Brigadni general je veoma ponosan što može da obučava ulične džukele za borbu protiv „terorista“. Svakih šest nedelja 800 policajaca diplomira ovu ratnu školu. Dvadeset novih škola ovoga tipa treba da se otvore širom Indije. Tako se policijske snage postepeno pretvaraju u vojne. U Kašmiru[5] je suprotno: tamo je vojska pretvorena u naduvenu, birokratizovanu policiju. Sve naopako. Sve u naličiju. Kako god da se okrene, neprijatelj je narod.

Kasno je. Džagdalpur (Jagdalpur) spava. Izuzetak su oglasne table za Raula Gandija (Rahul Gandhi)[6] koji poziva na pristupanje Kongresu omladine. Tokom poslednjih meseci, Raul Gandi je dva puta posetio Bastar, ali nije kazao ništa određeno o ratu. On je isuviše haotičan da bi se, u ovom trenutku, Princ Naroda u njega uplitao. Njegovi medijski gurui su mu očevidno savetovali da oko toga ne diže buku. Činjenica da se na čelu „Salve Džuduma“ (Salva Judum)[7] – zastrašujuće grupe za samoodbranu kojoj kumuje vlada, a koja je odgovorna za silovanja, ubistva, spaljivanje čitavih sela i proterivanje stotine hiljade lica iz svojih domova – nalazi član indijske kongresne partije Mahendra Karma, ne igra veću ulogu u brižljivo osmišljenom publicitetu stvorenom oko ličnosti Raula Gandija.

Stigla sam u hram Ma Dantešvari (Ma Danteshwari) znatno pre vremena predviđenog za sastanak (prvi dan, prvo pojavljivanje). Nosila sam fotoaparat, mali kokosov orah i imala tilak od crvenog praha na čelu. Pitala sam se da li me je neko gledao i podsmevao mi se. Nekoliko trenutaka kasnije prišao mi je jedan dečak. Imao je kačket i đačku torbu na leđima. Oguljeni crveni lak na noktima na ruci. Ni „Hindi Outlook“, ni banane.“Jeste li vi ona koja treba da dođe?“ Nema Namaškara Gurudžija (Namashkar Guruji). Nisam znala šta da kažem. Izvukao je iz džepa iskvašenu cedulju i dao mi je. Na njoj je stajalo: „Outlook nahi mila“ („Nisam mogao da nađem 'Outlook'“). „A banane?“ „Pojeo sam ih, kazao je, bio sam gladan!“

Istinska pretnja po bezbednost.

Na đačkoj torbi je stajalo: Čarli Braun – ne vaša uobičajena budala.[8] Kazao mi je da se zove Mangtu. Ubrzo sam saznala da je Dandakaranja (Dandakaranya), šuma u koju je trebalo da uđem, puna ljudi koji imaju brojna imena i promenljivi identitet. Za mene je to bila uteha. Kakva sreća ne biti vezan za samog sebe i postati, barem za jedan trenutak, neko drugi.

Išli smo peške do autobuske stanice udaljene svega nekoliko minuta od hrama. Tu se već nalazila gomila ljudi. Sve se odvijalo neverovatno brzo. Dva motorciklista su takođe bila tu. Nije bila izgovorena nijedna reč – samo pogled prepoznavanja, pomeranje težišta tela i stabljanje motora u pokret. Nisam imala pojma kuda idemo. Prošli smo pored policijske stanice koju sam prepoznala zahvaljujući mojoj prethodnoj poseti. Komesar je bio otvoren: „Vidite, gospođo, govoreći otvoreno, ovaj problem ne može biti rešen pomoću nas, tj. vojske i policije. Problem sa plemenima je u tome što oni ne poznaju pohlepnost. Osim ako ne postanu proždrljivi, za nas nema nikakve nade. Kazao sam mom pretpostavljenom: prestanite da upotrebljavate silu i, umesto nje, uvedite televiziju u svaku kuću. Sve će se tada rešiti samo po sebi“.

Ubrzo smo se našli van grada. Nigde saobraćajnih čepova. Put je bio dug. Tri časa prema mom satu. Zaustavili smo se iznenada usred ničega na jednom praznom putu oivičenom s obe strane šumom. Mangtu je sišao. Ja takođe. Motorcikli su nestali. Pokupila sam svoj ruksak i sledila malu opasnost po unutrašnju bezbednost u šumi. Dan je bio prekrasan. Zemlja po kojoj smo koračali kroz šumu ličila je na zlatni tepih.

Nešto kasnije izbili smo na belu peskovitu obalu jedne široke, mirne reke. Očevidno ju je napajao monsun, jer je sada, usled niskog vodostaja, bila uglavnom prekrivena plitkim peskom. Tek se u sredini nalazila struja, no ona je dopirala samo do članaka pa se mogla lako pregaziti. S druge strane nalazio se „Pakistan“. „Tamo, gospođo, moji ljudi pucaju da bi ubijali“, kazao mi je policajac odrešenog jezika. Setila sam se tih reči kad smo počeli da prelazimo reku. Videla sam nas na nišanu puške policajca kao sićušne siluete koje se mogu lako pogoditi. Ali kako Mangtu nije ispoljavao veću zabrinutost, sledila sam njegov primer.

Na drugoj obali u majici boje zelenog limuna na kojoj je pisalo Horlicks! čekao nas je Čandu (Chandu), sledeća pretnja po bezbednost. On je bio nešto stariji. Imao je možda 20 godina, sladak osmeh, bicikl, termos sa vrućom vodom i brojne pakete glukoznog biskvita koju je Partija predvidela za mene. Pošto smo ponovo došli do daha, nastavili smo put. Pokazalo se da je bicikl izvanredno sredstvo za zametanje tragova. Put je bio skro neupotrebljiv za bicikl. Verali smo se po strminama, silazili kamenitim stazama duž zaista opasnih strmina. Kada više nije mogao da gura bicikl, Čandu ga je dizao iznad glave i nosio s takvom lakoćom da se činilo da je bicikl lišen svake težine. Zbunjivao me je njegov izraz lica. Odavao je utsak smetenog seoskog dečaka. Tek mnogo sam mnogo kasnije ustanovila da on ume da rukuje svakom vrstom oružja „osim LMG-a“[9], kako mi je to sam kazao.

Troje krasnih dobro nakvašenih momaka sa cvetovima na turbanima išli su sa nama. No, pola sata kasnije, naši su se putevi razišli. O zalasku sunca torbe, koje su nosili na ramenima, počele su da pevaju. U njima su se nalazili petlovi koje su bili poneli na pijacu, ali nisu uspeli da ih prodaju.

 

Foręt de Dandkaranya

Činilo se da Čandu može da vidi u mraku. Ja sam, naprotiv, morala da koristim džepnu lampu. Cvrčci su se stavili u pokret i uskoro se začuo orkestar. Iznad naših glava stvorila se prava zvučna kupola. Želim da bacim pogled na noćno nebo, ali se ne usuđujem. Moram da gledam ispred sebe. Korak po korak. Koncentrisano.

Čujem pse, ali ne mogu da utvrdim daljinu na kojoj se nalaze. Tle je postalo ravno. Bacam pogled na nebo. Izvan sam sebe. Nadam se da ćemo uskoro zaspati. „Uskoro?“ pita Čandu potsmešljivo. Ispostavlja se da je to značilo više od jednog sata. Vidim obrise ogromnog drveća. Stižemo.

Selo izgleda prostrano. Kuće su međusobno veoma udaljene. Ona u koju ulazim je prekrasna. U njoj gori vatra, a oko nje sedi nekoliko osoba. Daleko veći broj ljudi je napolju, u tami. Ne mogu da kažem koliko ih ima. Jedva ih razaznajem. Čuje se mrmljanje. Lal Salaam Kaamraid (Crveni pozdrav, drugarice). Domaćica me poziva da uđem i nudi mi piletinu sa karijem, kuvanom boranijom i crvenim pirinčem. Božanstveno. Njena beba je zaspala pored mene. Posrebrene narukvice na nožnim člancima sjaje u svetlu vatre.

Posle večere otvaram rajsferšlus na mojoj vreći za spavanje. Od vučenja nastaje neuobičajen zvuk. Neko uključuje radio. BBC-program na hindi-jeziku. Anglikanska crkva prestaje da finansira projekt Nijamgiri (Niyamgiri) u Vedanti (Vedanta) zbog brige za očuvanjem okoline i prava plemena Dongrija Kond (Dongria Kondh). Čujem zvona na stoci koja njuši, srče i pušta vetrove. Svet je u redu. Sklapam oči.

Ustajem ujutru u pet časova. Pokret je u šest. Dva sata kasnije prelazimo još jednu reku. Prolazimo kroz prelepa sela. Svako selo ima grupu tamarind-drveća koji ga štite kao zagrljaj ogromnih blagonaklonih bogova. Nežni tamarindi Bastara...  U jedanest časova je sunce odskočilo i marš je postao manje zabavan. Zaustavljamo se u jednom selu da ručamo.


Spartanska lepota: lonci, puške, džili (jhillis)…sve je u ovom selu čisto i svedeno na najnužnije.

Izgleda da Čandu poznaje stanovnike kuće. Jedna veoma lepa mlada devojka flertuje s njim. Čandu deluje stidljivo, možda zato što sam prisutna. Večera se sastoji od sirove papaje sa masur dalom (masoor dal), crvenim pirinčem i prahom od crvene paprike. Čekamo da sunce prestane da žeže pa da nastavimo put. Odmaramo se u vidikovcu. Mesto je spartanski lepo. Sve je čisto i svedeno na najnužnije. Nigde đubreta. Jedna crna kokoš paradira duž glinenog zida. Rešetka od bambusa pojačava grede slamnatog krova i ostavlja utisak ormana sa policama. Tu su takođe metla od osušene trave, dva bubnja, crvena pletena korpa, jedan polomljeni kišobran i gomila praznih spljoštenih kutija od talasastog kartona. Nešto mi pada u oči. Uzimam naočari. Evo šta piše na kutijama: Emulzija visokoeksploziovne energije. Idealna snaga 90 (Klasa 2) SD CAT 22.

Krenućemo kroz dva sata. U selu prema kome se upućujemo treba da se sretnemo sa jednom didi (sestrom, drugaricom) koja zna gde se nalazi sledeća etapa na našem putu. Čandu to ne zna. Štedi se sa informacijama. Niko ne sme sve da zna. Ali kada smo stigli u selo, didi nije bila tu. Nema vesti od nje. Po prvi put primećujem da se na Čenduovom licu pojavljuje senka zabrinutosti. Ona je kod mene ogromna. Ne znam kakvi su komunikacioni sistemi, ali šta ako su otkazali? Smešteni smo ispred jedne opustele školske zgrade, podalje od sela. Zašto su sve vladine seoske škole izgrađene kao betonske tvrđave sa gvozdenim kapcima na prozorima i gvozdenim vratima na šinama, a ne kao seoske kuće od blata i slame? Zato što se škole pretvaraju u bunkere i kasarne. Čendu objašnjava: „U selima Abudžmada (Abhujmad) sve su škole takve“. Zatim crta grančicom po zemlji plan škole. Tri osmougaonika međusobno povezana kao saće u košnici. „Tako mogu da pucaju u svim pravcima“. Crta strele kako bi ilustrovao ono što objašnjava. Nema profesora ni u jednoj školi, nastavlja Čandu. Svi su pobegli. Kuda ste ih oterali? Ne, mi teramo samo policiju. Ali, zašto profesori treba da dolaze ovamo, u džunglu, kada dobijaju platu i onda kada sede kod kuće? To je dobro rečeno. Obaveštava me da je ovo „nov region“. Partija je tek odnedavno tu.

Nailazi dvadesetak mladih ljudi, devojaka, dečaka, tinajdžera ili onih koji su tek napunili dvadeset godina. Čandu objašnjava da je to seoska milicija. To je najniži čin u maoističkoj vojnoj hijerarhiji. Nikada nisam tako nešto videla. Odeveni su u sarije i lungis[10] poneki u maslinasto-zelenim maskirnim uniformama od grube tkanine. Momci nose nakit čak i u kosi. Neki od njih su naoružani noževima, sekirama, pa čak i lukom i strelama.

Jedan dečak nosi improvizovani minobacač načinjen od cevi galvanizovanog čelika duge tri stope zvani barmar (bharmaar).. Puni se barutnim prahom i kartečom pa je tako spreman za dejstvo. Time se pravi velika buka, ali ovo oruđe može da se upotrebi samo jednom. To je, kažu, ipak dovoljno da zastraši policiju.

Izgleda da rat ne zaokuplja mnogo njihov duh. Možda je to otud, što je ova oblast izvan domašaja Salve Džuduma. Oni su upravo završili radni dan koji je bio namenjen izgradnji ograda oko pojedinih seoskih kuća kako bi se koze mogle čuvati izvanpolja. Veoma su zabavni i radoznali. Devojke su poverljive i prirodne u ophođenju sa mladićima. Imam detektor za ovu vrstu stvari pa sam iznenađena. Čandu kaže da je njihov zadatak patroliraju i štite grupu od četiri do pet sela, da pomažu u poljskim radovima, da čiste bunare ili popravljaju kuće. Ukratko, da rade sve što je neophodno.

Didi i dalje nema. Šta da se radi? Pomagati pri sečenju i ljuštenju.

Posle večere, bez mnogo priče, svi se svrstavaju u kolonu. Očevidno, sprema za pokret. Sa nama ide sve: pirinač, povrće, šerpe, lonci. Napuštamo područje škole i krećemo jedan za drugim kroz šumu. Za manje od pola sata stižemo na čistinu na kojoj ćemo prenoćiti. Ne čuje se nikakav zvuk. Za samo nekoliko minuta svi su razmotali prostirku od plave plastike, sveprisutni džili (jhilli) bez koga ne bi bilo revolucije. Čandu i Mangtu ležu zajedno na jedan od njih i ostavljaju mi drugi. Nalaze mi pogodnije mesto pored najboljeg sivog kamena. Čandu kaže da je poslao poruku Didi. Ako je dobije, biće ovde početkom prepodneva. Ako je dobije…

Bila je to najlepša soba u kojoj sam spavala posle toliko vremena. Moja privatna svita bila je smeštena u hotelu sa hiljadu zvezdica. Oktužena sam ovom čudnom i krasnom decom i njihovim neobičnim arsenalom. Zacelo su maoisti. Hoće li umreti? Da li je škola u kojoj se obučavaju za rat u džungli za njih? A borbeni helikopteri, termični snimci i laserski telemetri?

Zašto moraju ginuti? Za koga? Da bi se sve to pretvorilo u rudnik? Sećam se moje posete rudnicima pod vedrim nebom u Keondžaru (Keonjhar) u Orisi. Nekada je tu bila šuma. I deca poput njih. Sada zemlja liči na crvenu, hladnu ranu. Crvena prašina puni nozdrve i pluća. Voda je crvena, vazduh je crven, ljudi su crveni, pluća i kosa su im crveni. Kamioni danonoćno grme kroz njihovo selo, branik za branikom, hiljade kamiona koji odvoze rudu do pristaništa Paradit, na putu za Kinu. Tamo će je pretvoriti u vozila, u dim, u gradove-pečurke, u „stopu rasta“ koja ostavlja privrednike bez daha i – u oružje za vođenje ratova.

Svi spavaju osim stražara koji se smenjuju na svaki sat i po. Najzad mogu da posmatram zvezde. Kada sam bila dete i rasla na obalama reke Minačal (Minachal) mislila sam da je zrikanje zrikavaca – koje je uvek započinjalo predveče – zvuk zvezda koje praskaju pre nego što će zasijati. Bila sam iznenađena koliko mi se dopadalo da budem ovde. Nema mesta na svetu na kome bih radije htela da budem. Šta treba da budem večeras? Kamraid Rahel pod zvezdama? Hoće li Didi sutra možda ipak biti tu?

Stižu početkom popodneva. Vidim ih izdaleka. Njih petnaestoro, svi u maslinasto-zelenim uniformama, trče prema nama. Gledajući ih izdaleka i sudeći po načinu na koji trče zaključujem da se radi o ovejanim borcima. The People's Liberation Guerilla Army (PLGA – Gerilska narodnooslobodilačka armija). Njoj je namenjeno termično snimanje i laserom navođeno oružje. Njoj je namenjena škola obuke za rat u džungli.

Nose ozbiljno naoružanje, INSAS[11], SLR[12]. Dvoje njih imaju AK-47[13]. Rukovodilac brigade je drug Madav (Madhav) koji je u Partiji od svoje devete godine. Poreklom je iz Varangala (Warangal) u Andra Pradešu (Andhra Pradhesh). Neprijatno mu je pa se neprestano izvinjava. Kaže da veza nije funkcionisala kako treba i dodaje da se to inače nikada ne događa. A ja sam mislila da sam stigla u glavni logor još prve noći! Neko je tokom noćnog marša u džungli izgubio svoju jedinicu. Trebalo je sići sa motorcikla na sasvim drugom mestu. „Zbog nas ste morali da čekate. Zbog nas ste morali toliko da marširate. Trčali smo sve vreme nakon što smo dobili poruku da ste stigli“. Kazala sam da je sve u redu i da sam, dolazeći, bila spremna da čekam, da marširam i da slušam. Želeo je da odmah pođemo, jer ljudi u logoru čekaju i dosađuju se.

Marš do logora trajao je nekoliko časova. Već je počelo da se smrkava kada smo stigli. Straže su raspoređene na nekoliko nivoa, a patrole se kreću u koncentričnim krugovima. Oko stotina drugova je postrojeno u dva reda. Svi imaju oru i – osmeh. Počinju da pevaju: Lal, lal salaam, lal, lal salaam, aane vaaley saathiyon ko lal, lal salaam (crveni pozdrav pristiglim drugovima). Pevanje je melodično, kao da se peva o nekoj reci ili o šumi koja cveta. Pesma je propraćena pozdravom, stiskom ruke i stisnutom pesnicom. Svako pozdravlja svakog mrmljajući lal salaam, mlalsalaam, mlalsalaam… Izuzev velikog plavog džilija postavljenog na prostoru od otprilike 15 kvadratnih stopa, ništa ne ukazuje na postojanje logora. Ustvari, i on ima krov od džilija. To je moja spavaća soba Time su hteli ili da me nagrade za duge dane marša, ili da me maze s obzirom na ono što nas očekuje, ili oboje. Sve u svemu, bilo je to poslednji put da sam imala krov nad glavom za sve vreme puta.

Za večerom srela sam se sa drugaricom Narmadom (Narmada), zaduženom za Krautikari Adivasi Mahita Sangathan (KAMS) za čijom je glavom raspisana ucena, sa drugaricom Sarodžom (Saroja) iz PLGA, velikom kao njena SLR-puška, sa drugaricom Mase (Maase), što na gondi jeziku znači „crna devojka“ i čija je glava takođe ucenjena, drugom Rupi (Roopi) tehničkim asistentom, drugom Radžom (Raja), zadunim za diviziju[14] i sa drugom Venu (Venu, ili Murali, Sonu, Sušil (Sushil) nazovite ga kako hoćete), očevidno najstarijim od svih. Možda je iz Centralnog komiteta, možda čak iz Politbiroa. Niko mi ništa ne govori, pa stoga i ne pitam. Govori se na gondi, halbi, telegu, pendžabi (punjabi) i malajalam (malayalam) jezicima. Samo Mase govori engleski. (Otud su se svi sporazumevali na hindi jeziku!) Drugarica Mase je velika, mirna i izgleda kao da plovi po sloju bola pre nego što započinje razgovor. No, sudeći po načinu kako me grli, mogu da kažem da je čitateljka. Pričaće mi o sebi tek kasnije kada bude osetila da može da mi poveri svoju bol.

Stižu loše vesti, načinom koji je uobičajen u džungli. Kurir je doneo „biskvite“, rukom pisane ceduljice, savijene i spojene spajalicama u kvadratiće. Pun džak „žetona“. Poruke stižu odasvud. U selu Ongnar (Ongnaar) policija je ubila pet lica, četvoricu pripadnika milicije i jednog običnog seljaka. Santu Potaj (Santhu Pottai, 25 godina), Pulo Vade (Phoolo Vaade, 22 godine), Kande Potaj (Pottai, 22 godine), Ramoli Vade (Ramoli Vaade, 20 godina) i Dalsai Koram (22 godine) Mogli su biti deca u mojoj zvezdanoj spavaćoj sobi od prošle noći.

Stižu, zatim, dobre vesti. Uz njih jedan mali kontingent u kome se nalazi i jedan dežmekasti mladić. On je takođe odeven u maskirnu uniformu, ali je ona potpuno nova. Svi mu se dive i komentarišu kroj. On deluje stidljivo i srećno. On je lekar i došao je da živi i da radi sa drugovima u šumi. Prošlo je mnogo godina otkako je jedan lekar poslednji put posetio Dandakaranju.

 
Članovi umetničke grupe Četni Natja Manč
 (Chetny Natya Manch) kulturni ogranak Partije, čeka u kulisama na nastup.

Na radiju vest o sastanku ministra unutrašnjih poslova sa vodećim ministrima [saveznih] država u kojim dejstvuje „ekstremna levica“, da bi raspravljali o ratu. Vodeći ministri Džarkanda (Jharkhand) i Bihara (Bihar) su izostali. Oko radija smeh. Kažu mi da političari, za sve vreme izborne kampanje, tokom izbora i, možda, mesec-dva nakon obrazovanja vlade, ističu da su „naksaliti naša deca“. Po trenutku kada budu promenili mišljenje i pokazali zube mogao bi se podesiti časovnik.

Predstavljena sam drugarici Kamli (Kamla). Kažu mi da ne smem ni u kom slučaju da se udaljim ni pet koraka od moje džili, a da je ne probudim. U mraku se čovek dezorijentiše i može lako da se izgubi. (Ne budim se. Spavam kao top). Tokom prepodneva Kamla mi daje paket od žutog polietilena čiji je jedan kraj odsečen. Nekada je sadržavao Abis Gold Refined Soya Oil (sojino ulje). Sada se pretvorio u moju veliku činiju za malu nuždu. Ništa se ne rasipa na putu revolucije.

(Još danas mislim svakog trenutka na drugaricu Kamlu. Ima svega 17 godina. Nosi rukom izrađeni pištolj za pojasom. A kakav osmeh! Ali ako padne u ruke policiji, onda će je ubiti, možda prethodno čak i silovati. Niko neće ništa pitati, jer je ona opasnost po unutrašnju bezbednost).

Posle doručka, drug Venu (Sušil, Sonu, Murali) me čeka sedeći prekrštenim nogama na džiliju. Deluje isposnički, kao seoski učitelj. Imaću čas istorije i slušati predavanje o onome što se poslednjih trideset godina događalo u Dandakaranjskoj šumi i o tome kakav se rat vodi u njoj. Biće to, nema sumnje, pristrasna verzija. Ali, koja istorija to nije? U svakom slučaju tajna istorija treba da bude obnarodovana kako bi mogla biti osporavana i podvrgnuta raspravi, a ne da se u njeno ime jednostavno laže, kao što se to sada čini.

Drug Venu ima mirno, uspokojavajuće držanje i blag glas koji će u narednim danima odzvanjati u jednom kontekstu koji će me potpuno zbuniti. Tog jutra, on govori satima, praktično bez prekida. Podseća me na vlasnika jedne male prodavnice koji poseduje ogroman svežanj ključeva kojima otvara čitav lavirint polica prepunih priča, pesama i ideja.

Drug Venu je bio u jednom od sedam bataljona koji su, dolazeći iz Andra Pradeša, prešli reku Godavani i, u junu 1980. godine, stigli u Dandakaranjsku šumu. Bilo je to pre trideset godina. Ovi bataljon pripadali su PWG-u, tj. Grupi za narodni rat (PWG – Peoples War Group), jednoj frakcili CPI-ML-a (Komunističke partije Indije – marksista-lenjinista). Bili su to prvi naksaliti. U aprilu iste godine PWG se zvanično proglasila posebnom, nezavisnom partijom na čelu sa Kondapali Sitaramijom (Kondapalli Seetharamiah). Kako je PWG odlučila da obrazuje stajaću vojsku, bilo joj je potrebno da ima uporište. Dandakaranjska šuma je tome pogodovala, pa su stoga tamo bili upućeni prvi bataljoni kako bi izvideli ovo područje i započeli sa obrazovanjem gerilskih zona. Staro je pitanje da li komunističke partije treba da imaju stalnu ili „narodnu armiju“. Odluka PWG-a da obrazuje vojsku potiče iz njenog iskustva u Andra Pradešu gde je njena kampanja „zemlja seljacima“ dovela do neposrednog sukoba sa veleposednicima i do policijskih represalija pa je Partija zaključila da je svako pružanje otpora bez sopstvene borbene sile nemoguće.

Godine 2004. došlo je do spajanja PWG-a sa drugim frakcijama CPI-ML, sa Party Unity (PU – Jedinstvo Partije) i sa MCC-om, tj. sa Maoist Communist Center-om, dakle, Maoističkim komunističkim centrom, koji inače dejstvuje izvan Bihara i Džarhanda. Tako je nastalo ono, što i danas postoji, naime Marksistička partija Indije (maoistička).

Dandakaranja je deo onoga što su Britanci, na način Belaca, zvali Gondvanom (Gondwana), tj. zemljom Gonda. Danas granice država Madija Pradeš (Madhya Pradesh), Čatisgara (Chhatisgarh), Orise, Andra Pradeša i Maharaštre (Maharashtra) seku šumu. Razbijanje jednog nepoćudnog naroda na posebne administrativne jedinice star je postupak.

Međutim, ovi maoisti i Gondi maoisti ne obraćaju veću pažnju na takve stvari kao što su granice između saveznih država. Karte u njihovim glavama su drukčije i poput drugih stanovnika šume, oni imaju sopstvene staze. Za njih putevi ne postoje da bi se po njima hodalo, nego da bi se preko njih prolazilo i, još češće, da bi se duž njih postavljale zasede. Mada Gondi (podeljeni na plemena Koja (Koya) i Dorla sačinjavaju većinu, ovde postoje i male naseobine drugih plemenskih zajednica. To su, u prvom redu, ne-adevasi[15] zajednice, trgovci i naseljenici koji žive pored šume, blizu puteva i trgova.

PWG nije bila prva koja je počela da preobraća Dandakaranju. Baba Amte, čuveni Gandijev (Gandhi) pristalica, osnovao je ovde svoj ašram (ashram) i svoju bolnicu za lečenje lepre u Varoni (Warona). Misija  Ramakrišna (Ramakrishna) stala je da otvara škole po selima i u dalekim šumama Abudžmada (Abhujmadh). U severnom Bastaru, Baba Bihari Das započeo je agresivnu kampanju „vraćanja plemena u hindu-kolevku“ čime je započela akcija obezvređivanja plemenske kulture, izazivanja mržnje protiv sebe samih i uvođenje najlepšeg dostignuća hinduizma – kastinskog sistema.[16]

Prvi preobraćenici, seoski poglavari i veleposednici – ljudi poput Mahendre Karme (Mahendra Karma), osnivača Salve Džuduma – dobili su status dvidža (dwij), dva puta rođenih, dakle bramana.[17] (To je ipak neobično, jer niko ne može postati braman. Kad bi to bio moguće, onda bismo danas bili bramanska nacija). No, uprkos tome, ovaj lažni hinduizam smatra se dovoljno dobrim za plemensko stanovništvo, otprilike kao falsifikovanje marke svega ostalog što se prodaje po seoskim vašarima: biskvita, sapuna, šibica ili ulja. U okviru kampanje hinduizacije promenjena su imena sela u zemljišnim knjigama pa tako sada mnoga od njih imaju po dva imena: narodno i vladino. Tako je, na primer, selo Inar (Innar) postalo Činari (Chinnari).  Čak su i plemenska imena na izbornim spiskovima promenjena u hindi. Tako je Masa Karma (Masa Karma) postala Mahendra Karma. Međutim, oni koji se nisu vratili u hindu-kolevku proglašeni su za katve (katwa), tj. nedodirljivima, pa su oni postali prirodni rezervoar za vrbovanje u maoističke redove.

PWG je najpre počela da dejstvuje u južnom Bastaru i u Gadčiroliju (Gadchirolli). Drug Venu detaljno opisuje ove prve mesece: kako su seljaci bili sumnjičavi i odbijali da puštaju njene pripadnike u svoje domove. Niko im nije davao ni hranu, ni vodu. Policija je širila glasine da se radi o lopovima. Žene su skrivale nakit u pepeo svojih peći. Represija je bila strašna. U novembru 1980. policija je u Gadčiroliju otvorila vatru na jedan seoski skup i pobila čitavo odeljenje maoista. Bila je to prva „borba“[18] u Dandakaranji u kojoj je bilo poginulih. Bio je to, međutim, i traumatičan poraz pa su se drugovi povukli u Adilabad.

No, oni su se 1981. vratili i stali da organizuju plemensko stanovništvo kako bi izdejstvovali da se povećaju cene za tendu listove koji se koriste za izradu bidija (beedi).[19] U to vreme su trgovci plaćali tri paisa za svežanj od pedeset listova. Nije bilo lako organizovati ljude, koji se uopšte nisu familijarizovali sa ovom vrstom politike, i navesti ih da stupe u štrajk.

Štrajk je, na kraju, ipak bio uspešan pa je cena po svežnju udvostručena. Od sada se za svežanj tendua plaćalo šest paisa.[20] Za Partiju je, pak, pravi uspeh bio dokaz da je sposobna da potvrdi vrednost jedinstva i da vodi političke pregovore na jedan novi način. Danas, posle više štrajkova i protestnih akcija, cena svežnja lišća iznosi jednu rupiju. (S obzirom na tarifu, ovo izgleda neverovatno, međutim obrt od poslova sa tenduom ceni se na više stotina milijardi rupija). Svake sezone vlada čini ponude i izdaje preduzimačima odobrenje za eksploataciju određene količine lišća od tendua. Ta količina iznosi po pravilu između 1.500 i 5.000 standardnih džakova poznatih pod nazivom manak bora.  Svaka manak bora sadrži otprilike 1.500 svežnjeva. (Naravno, nemoguće je utvrditi da li preduzimači ne pribiraju više od dozvoljene količine). Čim stigne na tržište, tendu se prodaje na kilogram. Budući da preduzimači drže pod nadzorom ovu klizajuću aritmetiku kao i lukavi sistem mera kojima se svežnjevi pretvaraju u kilograme, prostor za mahinacije najgore vrste zaista je širok. Prema najopreznijim procenama, profit po standardizovanom džaku dostiže otprilike 1.000 rupija (naravno, pošto se Partiji plati komisija u iznosu od 120 rupija po džaku). Međutim, na ovaj način sitni preduzimač (1.500 džakova) obrće otprilike 100.000 rupija po sezoni, dok veletrgovac (5.000 džakova) čak 550.000 rupija.

Realna procena pokazala bi da je ova svota zapravo višestruko veća. U međuvremenu, Najozbiljnija pretnja po unutrašnju bezbednost zarađuje tek toliko da može da preživi do iduće sezone.

 


Svečanost za mase: grupe igrača raznih Džanatana Sarkara (Janatana Sarkar) izvode svoje tačke povodom praznika Bumkal (Bhumkal).

Prekida nas smeh i izgled Nileša (Nilesh), jednog od najmlađih drugova iz PLGA koji žuri prema kuhinjskoj zoni šamarajući samog sebe. Kada nam se približio, primećujem da nosi gnezdo od lišća puno crvenih mrava. Pobesneli crveni mravi jure po njemu i ujedaju ga po rukama i vratu. Nileš se takođe cereka. „Jesi li ikada jela čitni (chitney)?“ pita drug Venu. Dobro poznajem crvene mrave još iz doba kada sam kao dete bila u Kerali, jer su me ujedali. Njih, međutim, nikada nisam jela. (Ispostavlja se da je čitni dobar, da je kiseo i da je pun listne kiseline.

Nileš je iz Bidžapura (Bijapur) koji se nalazi u središtu dejstvovanja Salve Džuduma. Najmlađi Nilešov brat priključio se Džudumu za vreme jedne od njegovih pljačkaških pohoda i sumanutog spaljivanja sela pa je bio proizveden u specialnog policijskog agenta (SPO – Special Police Officer).[21] Živi sa majkom u logoru Basaguda. Otac je odbio da pođe s njima i ostao u selu. Reč je, zapravo, o krvavoj porodičnoj zavadi.

Kasnije, kada sam imala priliku da razgovaram s njim, pitala sam Nileša zašto je njegov brat tako postupio. „Bio je veoma mlad“, kazao je Nileš „i dobio je mogućnost da se razulari, da vrši nasilje nad ljudima, da pali kuće. Postao je lud. Počinio je grozna nedela. Sada više nema kud. Nikada više neće moći da se vrati u svoje selo. Nikada mu neće biti oprošteno. On to zna.“

Vraćamo se na čas istorije. Naredna velika borba Partije, priča drug Venu, vođena je protiv fabrike „Ballarpur Paper Mills“. Vlada je ponudila Taparima (Thapar)  ugovor na 45 godina za eksploataciju 15.000 tona bambusa po veoma visokoj subvencioniranoj ceni. (Čaša piva u poređenju sa boksitom, ali ipak). Plemena su dobijala deset paisa po svežnju od dvadeset bambusovih trski. (Neću ipak podleći iskušenju da upoređujem ovo sa profitom Tapara).

Dugotrajan protest i štrajk kome su usledili pregovori sa nadležnima za proizvodnju papirne kaše u prisustvu stanovništva doveli su do utrostručavanja cene svežnja na trideset paisa. Za plemensko stanovništvo to je bio ogroman uspeh. Ostale političke stranke su samo obećavale, ali nisu ničim pokazale da žele da svoja obećanja i održe. Otud su ljudi počeli da se približavaju PWG-u i čak tražili da mu se priključe. Međutim, politika tendua, bambusa i drugih šumskih proizvoda je sezonalna. Stalni problem i prava pošast u životu ljudi bio je najveći zemljoposednik – Ministarstvo šuma. Predstavnici šumskih službi čak i najnižeg ranga, mogli su da, poput noćne more, svakog trenutka iskrsnu u selima i onemoguće ljudima da obrađuju zemlju, sakupljaju drvo za loženje, beru lišće, sakupljaju voće, napasaju stoku, da žive. Dovodili bi slonove da im gaze polja i sejali seme babula (babool – vrsta bagrema) kako bi im upropastili zemlju.

Ljudi su bili premlaćivani, hapšeni, ponižavani, a žetva uništavana. Prema Ministarstvu šuma, radilo se, naravno, o ilegalnim licima upletenim u nezakonite radnje pa je Ministarstvo, da bi to sprečilo, pribegavalo zakonskim merama. (Seksualna eksploatacija žena bila je samo dodatno preimućstvo ove teške misije). Ohrabrena učešćem naroda u ovoj borbi, Partija je odlučila da se sukobi sa Ministarstvom šuma. Ministarstvo se svetilo spaljivanjem novih sela koja su iskrsavala u šumskim područjima.

Godine 1986. najavljeno je osnivanje nacionalnog parka u Bidžapuru (Bijapur). To je značilo preseljavanje 60 sela. Više od polovine njih bilo je iseljeno i izgradnja infrastrukture nacionalnog parka već je započela kada se u njoj pojavila Partija. Ona je porušila započete građevine i zabranila činovnicima Ministarstva da ulaze u ovo područje. U nekoliko slučajeva došlo je do njihovog zarobljavanja, vezivanja za drveće i premlaćivanja od strane seljaka. Bila je to ispaštajuća osveta za čitave generacije koje su bile žrtve eksploatacije. Konačno se Ministarstvo dalo u begstvo. Između 1986. i 2000. godine Partija je razdelila tri miliona jutara [1,2 miliona hektara] šumske zemlje. Drug Venu tvrdi da danas, u Dandakaranji, nema više nijednog seljaka bez zemlje.

Za današnju generaciju mladih je Ministarstvo šuma tek daleka uspomena, predmet priča koje majke pripovedaju deci vezanih za jednu mitsku prošlost u kome su vladali ropstvo i poniženje. Naprotiv, za pripadnike starije generacije je oslobađanje od Ministarstva šuma značilo slobodu u pravom smislu reči. Mogli su je dodirnuti, osećati. To je značilo mnogo više od same nezavisnosti Indije. Stoga su počeli da se vezuju za Partiju koja se borila za njih. Tim od sedam bataljona prešao je dugačak put. Njegov uticaj se sada raširio na prostoru od preko 60.000 kvadratih kilometara šume, na hiljade sela i na milione lica.

Međutim, povlačenje Ministarstva šuma najavilo je dolazak policije. Usledio je čitav ciklus pokolja. Policija je inscenirala lažne „borbe“ i zasede PWG-a. Preraspodelu zemlje pratile su dodatne obaveze: navodnjavanje, poloprivredna proizvodnja i problem porasta stanovništva koje samovoljno krči šumu. Donesena je odluka da se „delatnost masa“ odvoji od „vojne delatnosti“.

Danas Dandakaranjom upravlja složena struktura Džanatana Sarkara (Janatana Sarkar) tj. narodne vlasti. Organizaciona načela potiču iz Kineske revolucije i Vijetnamskog rata. Svaku Džanatanu Sarkar bira grupa sela čije stanovništvo broji između 500 i 5.000 stanovnika. Postoje devet nadleštva: krishi (poljoprivreda), kyapar-udyog (trgovina i industrija), arthik (privreda), nyay (pravosuđe), raksha (odbrana), hospital (zdravstvo), jan sampak (veze sa javnošću), school-riti-ritaj (obrazovanje i kultura) i džungla. Jedna grupa Džanatane Sarkara potčinjena je Oblasnom komitetu. Tri oblasna komiteta obrazuju jednu diviziju. U Dandakaranjskoj šumi postoji deset divizija.

„Sada smo obrazovali odeljenje 'Save the Jungle' (Spasimo džunglu)“, kaže drug Venu. „Verovatno si čitala vladin izveštaj po kome je u naksalitskim područjima površina pod šumom povećana“. Začudo, prva lica koja su bili korisnici kampanje Partije protiv Ministarstva šuma bili su mukije (mukhiya), tj. poglavari sela odnosno dvidž (dwij) brigade. Koristili su njenu radnu snagu i sredstva da bi zauzeli onoliko zemlje koliko su mogli, dogod su uslovi tome pogodovali. Ali tada je stanovništvo stalo da opseda Partiju svojim „unutrašnjim protivrečnostima“, kako je, smešeći se, primetio drug Venu. Partija je počela da obraća pažnju na pitanja ravnopravnosti, klase i nepravde unutar plemenskog društva. Veleposednici su osetili da se nevolje pomaljaju na horizontu, jer je usled širenja uticaja Partije njihova moć slabila. Šta više, ljudi su stali da iznose svoje probleme pred Partiju, a ne pred mukije. Stari oblici izrabljivanja dovedeni su u pitanje. Prema tradiciji, ljudi su, prvog kišnog dana, bili obavezni da, umesto svojih, oru polja mukija. S tim se prestalo. Oni više nisu nudili prve dane za sakupljanje mahue (mahwa) i drugih šumskih plodova. Očevidno, trebalo je nešto učiniti.

Na scenu stupa Mahendra Karma, jedan od najvećih veleposednika u oblasti i, u to vreme, član Komunističke partije Indije (CPI).[22] Godine 1990. on je okupio jednu grupu mukija i zemljoposednika i započo kampanju zvanu  Džan Džagran Abijan (Jan Jagran Abhiyan) tj. Javna kampanja za buđenje. Njihov način „buđenja“ „javnosti“ sastojao se u tome da se organizuje lov za otprilike 300 lica i pročešlja šuma uz ubiljanje ljudi, spaljivanje domova i nasrtaj na čast žena. Vlada Madije pradeša (Madhya Pradesh) onoga doba – država Čatisgar još nije bila osnovana – pružila je podršku policiji. Na sličan način je u Maharaštri, nešto što se zove „Demokratski front“ krenuo u napad. „Narodni rat“ (PW) je na to odgovorio pokretanjem istinskog narodnog rata, propraćenim ubijanjem nekih od najozloglašenijih veleposednika. U roku od nekoliko meseci je Džan Džagran Abijan – odn. „beli teror“ kako ga drug Venu naziva – bio iskorenjen. Godine 1998. je Mahendra Karma, koji je, u međuvremenu stupio u Kongresnu stranku, pokušao da oživi Džan Džagran Abijan. No, on se ovog puta još brže ugasio nego ranije.


Seoska milicija, osnovna snaga PLGA.

Međutim, tokom leta 2005. sreća mu se ipak osmehnula. U aprilu te iste godine, vlada BJP-a[23] Čatisgara potpisala je dva protokola o sporazumu (čije su odredbe tajne) radi osnivanja čeličana: jedan sa „Essar Steel“-om u Bailadili (Bailadila) u vrednosti od 70 milijardi rupija i drugi sa „Tata Steel“-om u iznosu od 100 miliona rupija. Istog meseca je premijer Manmoan Sing (Manmohan Singh) objavio svoju čuvenu izjavu kojom je označio maoiste kao „najveću opasnost po unutrašnju bezbednost Indije“. (Bilo je čudno da se u tom trenutku tako nešto kaže, jer je, ustvari, suprotno bilo tačno. Kongresna vlada Andre Pradeša upravo je uzela maoiste na nišan i desetkovala ih. Oni su tada izgubili 1.600 pripadnika i nalazili su se u rasulu). Premijerova izjava dovela je do munjevitog skoka vrednosti akcija rudarskih kompanija. Ona je takođe dala na znak medijima da su maoisti lak plen za svakoga ko se bude odlučio da ih proganja. U junu 2005. Mahendra Karma je sazvao tajni sastanak muhija u selu Katru (Kutroo) i osnovao Salva Džudum (Salwa Judum), jednu šarmantnu mešavinu plemenskog tradicionalizma i hinduističkog sentimentalizma sa nacističkim prizvukom.

Suprotno Džan Džagran Abijanu, Slava Džudum je bila zamišljena kao operacija čišćenja terena sa ciljem da se seljaci isteraju iz svojih sela i primoraju da se upute u logore pored puteva gde ih je policija mogla lakše nadzirati. To se, vojnim rečnikom, naziva „strateškim selima“. Njih je zamislio još 1950. godine general Ser Harold Brigs (Sir Harold Briggs) kada su Britanci vodili rat protiv komunista u Maleziji. Brigsov plan postao je omiljen u indijskoj vojsci koja ga je primenila u Nagalandu (Nagaland), Mizoramu (Mizoram) i Telangani (Telangana). Raman Sing (Raman Singh), premijer Čatisgara i pripadnik stranke BJP, najavio je da će njegova vlada gledati na sve seljake koji se nisu preselili u logore kao na maoiste. Tako, za običnog seljaka iz Bastara, sama činjenica što ostaje na svom ognjištu postaje isto tako opasna kao i teroristička aktivnost.

Uz šolju crnog čaja neko mi sa neskrivenim zadovoljstvom pruža slušalice i uključuje MP3 čitač. U pitanju je snimak razgovora M. Manara (Manhar), tadašnjeg šefa policije u Biđzapuru (Bijapur) sa jednim potčinjenim oficirom održanom na radiju, a u vezi sa nagradom i premijom koje vlada savezne i centralne države nude „džagritskim“ (jagrit – probuđen) selima i licima koja budu pristala da se presele u logore. Slede jasna upozorenja: sela koja budu odbila „da odu“ treba da budu spaljena, a novinari, koji bi želeli da izveštavaju o naksalitima, treba da budu ubijeni na licu mesta. (O tome sam već odavno čitala u novinama. Kada je priča postala poznata, za kaznu – nije jasno koga je trebalo kazniti -  komesar je bio premešten u… Komisiju za ljudska prava države).

Prvo selo koje je Salva Džudum spalilo (18, juna 2005.) bilo je Ambeli. Između juna i decembra 2005. Salva Džudum je ubijao, silovao, pljačkao i spaljivao na stotine sela u južnoj Dantevari (Dantewara). Središte operacija bili su srezovi Bidžapur (Bijapur) i Bajramgar (Bhairamgarh) nedaleko od Bailagdile (Bailagdila), gde je nova fabrika „Essar Steel“-a trebala da se gradi. Ovde su se, ne slučajno, nalazila maoistička uporišta gde su Džanatana Sarkari imali puno posla pogotovo u izgradnji rezervoara za vodu. Džanatana Sarkari postali su posebna meta napada Salve Džuduma. Na stotine osoba bilo je ubijeno na najsvirepiji način. Oko 60.000 lica moralo je da se, milom ili silom, preseli u logore. Otprilike 3.000 njih prihvatilo je da radi kao SPO, tj. kao specijalni policijski agenti, za platu od 1.500 rupija [otprilike 25 evra].

Za ove ništavne mrvice mladi ljudi poput Nilešovog brata osudili su sami sebe na doživotno zatočeništvo na jednom prostoru okruženom bodljikavom žicom. S obzirom na njihovu surovost, oni bi mogli da završe kao najgore žrtve ovog strašnog rata. Čak ni odluka Vrhovnog suda da se raspusti Salva Džudum neće moći da im promeni sudbinu.

Stotine hiljada ostalih lica ostala su van domašaja vladinog radara. (Ali ne i fondovi namenjeni razvoju za ova 644 sela. Šta se dogodilo sa ovim malim zlatnim rudnikom?) Mnogi od njih su se uputili u Andra Pradeš ili Orisu gde su obično odlazili u vreme berbe paprike. Na desetine hiljada njih pobeglo je u šumu gde i dalje žive bez zaklona odlazeći isključivo danju u svoje kuće i na svoja polja.

Sa Salva Džudumom pojavio se čitav roj komesarijata i logora. Zamisao je bila da se stvori jedan zaštitni pojas radi „postepene reokupacije“ teritorije koju kontrolišu maoisti. Pretpostavljalo se da se maoisti neće usuditi da napadnu toliku koncentraciju snaga bezbednosti. Međutim, maoisti su shvatili da bi, ako ne razbiju ovaj pojas sigurnosti, izgubili podršku naroda čije su poverenje stekli i sa kojim su radili 25 godina. Stoga su uzvratili serijom protivnapada na samo srce pojasa snaga bezbednosti.

Dvadeset šestog januara 2006. PLGA je napala policijski logor u Gangalauru (Gangalaur) i ubilo sedam osoba. Sedamnaestog jula 2006. napadnut je logor Salve Džuduma u Erabaru (Erabar). Ubijeno je dvadeset osoba, a 150 je ranjeno. (U vezi sa ovim moglo se čitati sledeće: „Maoisti su napali logor za pomoć koji je vlada Države izgradila da bi pružila zaštitu seljacima koji su pobegli iz njihovih sela zbog razularenog terora naksalita“). Oni su 13. decembra napali logor za „pomoć“ u Basagudi (Basaguda) i ubili tri SPO-a i jednog policajca. Petnaestog marta 2007. izvršen je najsmeliji napad. Sto dvadeset gerilaca PLGA-a napalo je Rani Bodili Kanja Ašram (Rani Bodili Kanya Ashram), devojački internat pretvoren u kasarnu za 80 policajaca (i specijalnih policijskih agenata) iz Čatisgara, ali u kome su pitomice internata i dalje boravile služeći kao živi štit snagama bezbednosti. No, uprkos tome, PLGA je prodro u zgradu, izolovao krilo u kome su se nalazile devojke, i otvorio vatru na snage bezbednosti. U tom napadu poginulo je 55 policajaca i specijalnih policijskih agenata, ali među devojkama niti je bilo mrtvih, niti ranjenih. (Komesar policije iz Dantevare pokazao mi je na Power Point-u grozne fotografije spaljenih i rasparanih tela policajaca usred eksplodirane školske zgrade. Te fotografije bile su tako jezive da nisam mogla da se uzdržim da ne okrenem glavu. Izgleda da je komesar bio zadovoljan mojom reakcijom).

Napad na Rani Bodili izazvao je uzbuđenje u zemlji. Organizacije za zaštitu ljudskih prava osudili su maoiste ne samo zbog nasilja nego i zbog protivljenja obrazovanju i napada na škole. Ali u Dandakaranji je napad na Rani Bodili postao legenda. O tome su nastale pesme, stihovi i pozorišni komadi.

Maoistička ofanziva razbila je bezbedonosni pojas i omogućila stanovništvu da predahne. Policija i Salva Džudum su se povukli u logore odakle sada izlaze – obično u pola noći – jedino u grupama od 300 do 1.000 ljudi da bi vodili operacije opkoljavanja i pretraživanja po selima. Sa izuzetkom specijalnih policijskih agenata i njihovih porodica, ostali stanovnici logora Salve Džuduma stali su postepeno da ih napuštaju i da se vraćaju u svoja sela. Maoisti su ih prihvatili i objavili da bi čak i specijalni policijski agenti mogli da se vrate ukoliko se budu ozbiljno i javno pokajali za svoje postupke. Mladi su počeli su da pristižu u PLGA (PLGA je formalno osnovana u decembru 2000. godine). Tokom poslednjih trideset godina njene jedinice su prerastale iz desetine u vodove, a iz vodova u čete, ali nakon poraza Salve Džuduma, PLGA je mogla da obrazuje i bataljone.

Salva Džudum nije samo pretrpeo neuspeh, već se okrenuo protiv svojih tvoraca.

Mi sada znamo da to nije bila delo nekog sitnog prestupnika. Naprotiv, i bez obzira na dvostruki jezik štampe, Salva Džudum je bio poduhvat vlade države Čatisgara i Kongresne stranke koja se nalazi u središtu vlasti. Kao takav, on nije smeo nipošto da se izjalovi, pogotovu ne kada su svi protokoli o sporazumu čekali na sprovođenje s nestrpljenjem uvelih starih devojaka na bračnom tržistu. Stoga se vlada našla pod velikim pritiskom da izradi jedan novi plan. Sledstveno tome nastala je operacija Green Hunt (zeleni lov). Salva Džudum i specijalni policijski agenti preobrazili su se u „Koja (Koya) komandose“. Ovde sada dejstvuju Chhattisgarh Armed Force (CAF – Oružane snage Čatisgara), Central reserve Police Force (CRPF – Centralne rezervne policijske snage), Border security Force (BSF – Pogranične snage bezbednosti), Indo-Tibetan Border Police (ITBP – Indijsko-tibetanska pogranična policija), Central Industrial security Force (CISF – Centralne snage industrijske bezbednosti), Greyhounds, Scorpions, Cobras kao i jedna posebna policijska jedinica koja nosi nežan naziv Winning Hearts and Minds (WHAM – Osvojiti srca i razum). Ratovi se često vode na neverovatnim mestima. Kapitalizam slobodnog tržišta je porazio sovjetski komunizam u vrletnim planinama Avganistana. Ovde, u dantevarskim šumama, besni borba za dušu Indije. Mnogo je stvari rečeno povodom pogoršanja indijske demokratije i saučesništva između velikih firmi, glavnih političkih stranaka i krema aparata bezbednosti. Želi li neko da izvrši iznenadan uvid u problem, onda treba da ode u Dantevaru.

U nacrtu izveštaja pod naslovom „Poljoprivredni odnosi države i nezavršeni zadatak o agrarnoj reformi, prvi tom“ (State Agrarian Relations and the Unfinished Task of Land reform, Band 1) stoji da su „Tata Steel“ i „Essar Steel“ bili prvi finansijeri Salve Džuduma. S obzirom da se radi o vladinom izveštaju, njegovo objavljivanje u štampi uzbudilo je javnost. (Ova činjenica bila je kasnije izbrisana iz završnog izveštaja. Da li je to bila samo nevina greška ili je neko ipak dobio blagi udarac čelikom po ramenu?)

Javna audicija za čeličanu „Tata“ bila je zakazana za 12. oktobar 2009. Ona je trebala da se održi u Loandigudi (Loandiguda) gde je mesno stanovništvo moglo joj prisustvuje. Međutim, ona je obavljena u jednoj maloj sali državne blagajne u Džagdalpuru (Jagdalpur) koji je udaljen više milja i koja je bila zaštićena čvrstim kordonom snaga bezbednosti. Publiku je sačinjavalo pedeset pripadnika lokalnih plemena koji su bili zavrbovani, plaćeni i dovedeni konvojem vladinih džipova uz policijsku pratnju. Posle sastanka sreski načelnik je čestitao „narodu Loandigude“ na saradnji. Mesni listovi preneli su laž iako su znali o čemu se radi (oglasi su pljuštali). Uprkos protivljenju seljaka, oduzimanje zemlje za projekt je počelo.

Maoisti nisu jedini koji traže rušenje indijske države. Ona je već više puta bila rušena uz pomoć hinduističkog fundamentalizma i privrednog totalitarizma.

Loandiguda, koja je udaljena pet časova od Dantevare, nije nikada bila naksalitsko područje. No, sada jeste. Drugarica Džuri (Joori), koja je sedela pored mene dok sam jela čatni  sa mravima, radi u oblasti. Kazala mi je da su odlučili da se upute tamo pošto su se na zidovima pojedinih sela pojavili brojni tagovi (tag) na kojima je stajalo: „Naxali aao hamein bachao!“ (Naksaliti, dođite ovamo i spasite nas!) Pre nekoliko meseci Vimal Mešram (Vimal Meshram), predsednik pančajata (panchayat – opštinski savet) sela bio je ubijen na tržnici. „Bio je to čovek 'Tate'“ kazala je Džuri. Primoravao je ljude da napuštaju zemlju i prihvataju kompenzaciju. Dobro da je ubijen. Mi smo takođe izgubili jednog druga. Ubili su ga. Hoćeš li još malo čapolija (chapoli)?“ Stara je samo dvadeset godina. „Nećemo pustiti 'Tatu' da dođe ovamo. Narod ih neće.“ Džuri ne pripada PLGA-u već Četna  Natja Manču (Chetna Natya Manch), kulturnom ogranku Partije. Ona peva. Piše pesme. Potiče iz Abudžmada (udata je za druga Madava [Madhav]. Zaljubila se u njegove pesme kada je posetila njegovo selo ca jednom trupom CNM-a).

Na ovom stadijumu osećam da bi trebalo da kažem nešto u vezi besmislenosti nasilja i neprihvatljivosti masovnog ubijanja. No, šta bih mogla da predložim da se radi? Da se ide na sud? Da se organizuje darna (protest sedenjem) pred osmatračnicom Džantar-Mantar (Jantar-Mantar) u Nju Delhiju? Demonstrirati? Stupiti u lančani štrajk glađu? Sve to izgleda smešno. Trebalo bi tražiti od organizatora Nove privredne politike, koji znaju tako lako da kažu: „Nema alternative“ – da predlože politiku alternativnog otpora, specifičnog za ove specifične ljude u ovoj specifičnoj šumi. Ovde. Sada. Za koju bi stranku oni glasali? Kojoj bi demokratskoj ustanovi ove zemlje pristupili? Na koja vrata Narmad Bačor Andolan (Narmada Bachor Andolan) [NBA – Pokret spasimo Narmadu. Nacionalna koalicija protiv brane koju je osnovali Meda Patkar (Medha Patkar) i Baba Amte, dva veterana indijskih socijalnih borbi] nije zakucao tokom ovih godina i godina u kojima se borio protiv Velikih brana Narmade?

Pao je mrak. U logoru je velika živost, ali ne mogu ništa da vidim. Samo svetle tačke koje se kreću. Teško je reći da li su to zvezde, svici ili maoisti u pokretu. Pojavljuje se mali Mangtu. Niotkuda. Otkrivam grupu od desetoro dece iz prvog razreda Young Communist Mobile School (Mobilne škole mladih komunista) koje ušu i koje podučavaju osnovnim načelima komunizma. („Indoktrinacija mladih duša!“ urlaju naši komercijalni mediji.Televizijske reklame, koje ispiraju mozgove dece još pre nego što nauče da misle, ne smatraju se oblikom indoktrinacije). Mladim komunistima nije dozvoljeno da nose puške i uniforme. Ali oni prate bataljone PLGA sa zvezdama u očima poput grupija neke rok-grupe.

Mangtu blagog posedničkog izraza lica me je usvojio. Napunio mi je flašu vodom i kazao da treba da pakujem svoj ruksak. Odjekuje zvižduk. Plavi šator od džilija je rasklopljen i spakovan u roku od pet minuta. Drugi zvuk pištaljke i cela stotina drugova se postrojava. Pet redova. Drug Radžu (Raju) je rukovodilac operacija. U toku je prozivka. Ja sam takođe u redu i izvikujem moj broj koji mi šapće drugarica Kamla preko puta mene. (Brojimo do dvadeset pa počinjemo opet od „jedan“, jer Gondi ne mogu da broje dalje. Za njih je dvadeset dovoljno. možda bi to trebalo da bude i za nas). Čandu je u vojničkoj uniformi i nosi „Sten“ automat. Drug Radžu se ozbiljnim glasom obraća grupi. Govori gondi jezikom. Ništa ne razumem, ali stalno čujem reč RV. Kasnije mi Radžu objašnjava da to znači rendez-vous [randevu, odn. sastajalište]. „Sada je to jedan Gondi breg. Utvrđujemo mesta za RV kako bi ljudi, ukliko se nađu pod vatrom i morali da se rasture znali gde treba da se pregrupišu“. Nemoguće mu je da zna kakvu vrstu panike to kod mene izaziva. Zato što se bojim da pucaju na mene, zato što se bojim da se ne izgubim. Ja sam legastenik. nemam osećaj za orijentaciju i mogu da se izgubim između moje sobe i kupatila. Šta ću raditi u 60.000 kvadratnih kilometara šume? Bude li padala kiša ili duvao vetar, zakačiću se za palu (pallu)[24] druga Radžua.

Pre polaska prilazi mi drug Venu: „Dobro, drugarice. Opraštam se od tebe.“ Potpuno sam zbunjena. Ostavlja utisak sićušnog komarca sa vunenom kapuljačom i sandalama okružen svojim telohraniteljima, tri žene i tri muškarca, svi teško naoružani. „Veoma smo ti zahvalni, drugarice, što si prešla toliki put do ovde“, kaže mi. Još jednom stisak ruke, stisnuta pesnica: „Lal salaam, drugarice“. Nestaje u šumi, čuvar ključeva. Još jedan trenutak i kao da nikada nije bio tu. Osećam se prazno. Ali imam sate i sate snimljenog zvučnog materijala za slušanje. A kako se dani pretvaraju u nedelje, srešću još mnoge ljude koji će mi pomoći da bojama popunim skicu koju je načinio za mene. Krećemo u suprotnom pravcu. Drug Radžu, koji miriše na jod koji se oseća na čitavu milju unaokolo, kaže uz veseli osmeh: „Moja kolena su gotova. Mogu da koračam samo ako budem uzeo šaku pilula protiv bolova.“

Drug Radžu govor perfektno hindi i zna da priča najsmešnije priče uz najozbiljniji izraz lica. Radio je punih osamnaest godina kao advokat u Rajpuru (Raipur). Njegova žena Malti i on bili su članovi Partije i sačinjavali su deo partijske mreže u gradu. Krajem 2007. je jedna od ključnih ličnosti partijske mreže u Rajpuru bila uhapšena, podvrgnuta mučenju i konačno preobraćena u informatora. Vođena je u zatvorenim policijskim kolima po Rajpuru i bila je primorana da prokaže svoje bivše kolege. Drugarica Malti je bila jedna od njih. Dvadeset drugog januara 2008. bila je uhapšena zajedno sa ostalima. Glavna optužnica protiv nje bila je da je slala CD-snimke sa video-dokazima o svirepostima Salve Džuduma pojedinim članovima Parlamenta. Teško da će se o njenom slučaju ikada voditi rasprava, jer sud zna da je on iskonstruisan. Međutim, nov Chhattisgarh Special Public Security Act (CSPA – Nov specijalni zakon o javnoj bezbednosti Čatisgara) dopušta policiji da je drži u zatvoru više godina bez mogućnosti puštanja na slobodu pod kaucijom. „Sada je vlada mobilisala nekoliko bataljona policije u Čatisgaru kako bi zaštitila sirote članove Parlamenta od sopstvene pošte“, tvrdi drug Radžu. On sam je izbegao hapšenje jer se u tom trenutku nalazio na jednom sastanku u Dandakaranji. Tamo je i ostao. Njegova dva deteta školskog uzrasta ostala su sama kod kuće i bila podvrgnuta dugotrajnom saslušanju u policiji. Konačno su se spakovala i otišla da žive kod jednog rođaka. Drug Radžu je prvi put dobio vesti o njima tek pre nekoliko nedelja. Šta li mu daje takvu snagu i takvu sposobnost da sačuva svoj zajedljivi humor? Vera, nada i ljubav prema Partiji. Susrećem se s tim uvek iznova. To je ukorenjeno u ličnoj istoriji ovih ljudi.

Koračamo u koloni jedan za drugim. Ja i stotinu krvoločnih i „sumanuto nasilnih“ pobunjenika. Posmatram logor pre nego što ga napuštamo. Ni traga od bezmalo stotinu lica koja su ovde logorovala osim nešto pepela na mestima gde je gorela vatra. Ova je armija neverovatna. Što se tiče potrošnje, ona je gandijevskija od svakog gandijevca i ostavlja za sobom manje ispuštenog ugljenika od bilo kog jevanđeliste klimatskih promena. U ovom trenutku ona čak ima „gandijevsku kocepciju sabotiranja. Tako, na primer, pre nego što neko policijsko vozilo bude spaljeno, ono se razmontira i svaki se deo iskorišćava. Volan se ispravlja i pretvara u barmar (bharmaar), unutrašnja tapecirana garnitura se skida da bi se od toga napravile fišeklije, a baterije su uzimaju jer se mogu puniti sunčevom energijom. (Prema najnovijim uputstvima Visoke komande zarobljena vozila se više ne smeju spaljivati, nego se moraju zakopavati. Na taj način ona se, u slučaju potrebe, mogu ponovo koristiti). Pitam se treba li da napišem pozorišni komad „Gandi (Gandhi), uzmi pušku“ ili ću zbog toga biti linčovana?

Hodamo u mraku i u mrtvoj tišini. Jedino ja koristim baterijsku lampu. Usmeravam je nadole i sve što u krugunjene svetlosti mogu da vidim jesu gole pete drugarice Kamle u njenim crnim, izlizanim sandalama koje mi pokazuju gde treba da stupam. Ona nosi teret koji je deset puta veći od mog: ranac, pušku, ogroman džak sa provijantom na glavi, veliki kuhinjski lonac i dve torbe pune povrća. Džak na glavi je izvanredno uravnotežen tako da joj je moguće da bez muke silazi niz strmine i hoda po stazama sa klizavim kamenjem, a da ga pritom ne dodiruje. Ona je pravo čudo. Ispostavlja se da je u toku jedan dugi marš. Zahvalna sam za lekciju iz istorije zato što je ona, u većoj meri nego sve ostalo, pružila odmor mojim nogama tokom jednog čitavog dana. (Ništa nije lepše od hodanja noću po šumi. Ja ću to upražnjavati svake noći).

Odlazimo na proslavu stogodišnjice pobune u Bumkalu (Bhumkal) kada su Koje, 1910. godine ustali protiv Britanaca. Bumkal znači zemljotres. Drug Radžu kaže da će ljudi danima ići zajedno samo da bi stigli na proslavu. Mora da je šuma prepuna ljudi u pokretu. Postoje proslave u svim divizijama Dandakaranje. Mi smo povlašćeni, jer drug Leng, ceremonijalmajstor, ide sa nama. Na jeziku gondi Leng znači „glas“.

Drug Leng je krupan čovek srednjih godina, poreklom iz Andra Pradeša, kolega legendarnog i veoma popularnog pesnika Gadara (Gadar), koji je 1972. godine osnovao kulturnu organizaciju Džan Natja Manč (Jan Natya Manch), skraćeno JNM. Kasnije je JNM zvanično postao sastavni deo PWG-a i uspevao je da svojim priredbama u Andra Pradešu privuče na desetine hiljada ljudi. Drug Leng joj se priključio 1977. i postao je čuveni pevač. Živeo je u Andri u vreme najstrašnije represije, u eri ubistava tokom „borbi“ pri čemu su prijatelji skoro svakodnevno ginuli. On sam bio je pokupljen iz bolničkog kreveta opd strane jedne žene koja je bila komesar policije, ali koja se izdavala za lekara. Odveli su ga u šumu izvan Varangala (Warangal) da bi se „borio“. Srećom, nastavlja drug Leng, Gadar je o tome bio obavešten pa je dao uzbunu. Kada je PWG odlučio da 1998. godine obrazuje kulturnu organizaciju u Dandakaranji, tamo je bio upućen drug Leng kako bi rukovodio Četana Nastja Mančom (Chetna Natya Manch). Sada je tu, korača pored mene odeven u maslinasto-zelenu košulju i, iz ko zna kog razloga, u pidžamu slezove boje sa ružičastim zečićima. „CNM sada broji 10.000 članova“ kazao mi je. „Imamo 500 pesama na hindiju, na gondiju, na čatisgariju i na halbiju. Štampali smo knjigu sa 140 naših pesama. Svi ih pišu.“

Kada sam prvi put razgovarala s njim, delovao je veoma ozbiljno i bio krajnje škrt na rečima. Samo nekoliko dana kasnije on nam je, sedeći pored vatre, uvek u pidžami, pričao na telugu jeziku o jednom poznatom režiseru (inače njegovom prijatelju) i o uspehu njegovih filmova. U svojim filmovima taj njegov prijatelj stalno igra ulogu naksalita. „Pitao sam ga“ kaže drug Leng na hindi jeziku sa prijatnim telugu akcentom „zašto misliš da su naksaliti uvek takvi?“ Pritom je na komičan način oponašao pognutog trčećeg čoveka izbezumljenog izraza kako sa svojim AK-47 iskrsava iz šume tako da smo urlali od smeha.

U Dandakaranji se sreća ozbiljno shvata. Ljudi hodaju kilometrima, po ceo dan da bi zajedno pevali i igrali. To je njihov prkos.

Nisam sigurna da li ću se radovati proslavi u Bumkalu. Bojim se da ću videti tradicionalne folklorne igre obojene maoističkom propagandom, slušati bombaste i šuplje govore i gledati publiku koja sve to prati nezainteresovanim, staklastim očima. Stižemo na odredište kasno uveče. Podignut je jedan privremeni spomenik, skela od bambusa uvijena u crveno platno. Na vrhu, iznad srpa i čekića maoističke partije nalaze se luk i strela Džanatane Sarkara uvijeni u srebrnastu foliju. Odgovarajuća hijerarhija. Tribina, takođe privremena, je ogromna, na čvrstoj skeli pokrivenoj debelim slojem osušenog blata. Svuda se pale male vatre i ljudi dolaze da spremaju večeru. U mraku su to samo siluete. Prolazimo kroz njih (lal salaam, lal salaaam, lal salaam) i nastavljamo tako još petnaest minuta pre nego što smo ponovo ušli u šumu.

Na prostoru na kome ćemo logorovati, moramo ponovo da se postrojavamo. Nova prozivka. zatim uputstva za stražarska mesta i „streljajući lukovi“ – odluke ko će pokrivati koju zonu u slučaju napada policije. Mesta za RV su ponovo određena.

 


Drugarica Kamla, 17 godina sa puškom na ramenu i očaravajućim osmehom. Pravo čudo.

 

Jedan odred stigao je ranije i već je spremio večeru. Za desert Kamla mi donosi jednu divlju guavu koju je ubrala za vreme marša i sačuvala za mene.

Stiče se utisak da se ljudi okupljaju za proslavu već od same zore. Vazduh bruji od graje i uzbuđenje raste. Ljudi koji se odavno nisu videli ponovo se susreću. Čuje se zvuk mikrofona koji se isprobava. Dižu se zastave, postavljaju parole i plakati. Na jednom plakatu istaknute su fotografije petoro lica ubijenih u Ongnaru (Ongnaar) na dan našeg dolaska.

Pijem čaj sa drugaricama Narmadom, Mase i Rupi. Drugarica Narmada priča o mnogim godinama koje je provela radeći u Gadčiroliju pre nego što je postala rukovodilac KAMS-a, tj. Krantikari Adivasi Maila Sangate (Krantikari Adivasi Mahila Sandhatha) u Dandakaranjskoj šumi. Rupi i Mase bili su gradski aktivisti u Andra Pradešu i one mi govore o dugim godinama borbe žena unutar Partije ne samo za njihova prava nego i zato da i sama Partija shvati da je jednakost između na i muškaraca centralno pitanje za san o pravednom društvu. Razgovaramo o sedamdesetim godinama i o pričama žena unutar naksalističkog pokreta koje su muški drugovi razočarali, jer iako su se oni smatrali velikim revolucionarima, oni su ipak bili sputani istim starim patrijarhalnim shvatanjima i istim starim šovinizmom. Mase kaže da su se od tada mnoge stvari izmenile, ali da se, u tom pravcu, još mnogo toga mora uraditi. (U Centralnom komitetu i u Političkom birou žena još uvek nema).

Oko podneva nailazi jedan drugi kontingent PLGA. Vodi jedan visoki, gipki čovek mladalačkog izgleda. Ovaj drug ima dva imena: Sukdev (Sukhdev) i Gudsa Usendi – od kojih nijedno nije njegovo. Sukdev je ime jednog omiljenog druga koji je poginuo mučeničkom smrću. (U ovom ratu jedino su mrtvi dovoljno bezbedni da mogu da koriste svoja prava imena). Kao i Gudsa Usendi mnogi drugovi su bili privremeno Gudse Usendi (pre nekoliko meseci to je bio i drug Radžu). Gudsa Usendi je ime portparola Partije za Dandakaranju. Stoga, čak i kada bi Sukdev proveo ostatak putovanja sa mnom, ne bih uopšte znala kako bih ga mogla ponovo pronaći. No njegov smeh ću svuda naći. Kaže da je došao u Dandakaranju 1988. godine kada je PWG odlučio da uputi trećinu svojih snaga u severnu Telenganu prema Dandakaranjskoj šumi. On je lepo odeven, u „civilu“ (na gondiju za „civilno odelo“) za razliku od „odeće“ („maoistička uniforma“) i ostavlja utisak mladog kadrovika. Pitam ga zašto ne nosi uniformu. Odgovara da je putovao i da se upravo vraća iz Keškal Gatsa (Keshkal Gats) nedaleko od Kankera (Kanker). Postoje izveštaji o jednom ležištu boksita – tri miliona tona – na koje je kompanija zvana „Vedanta“ bacila oko.

Bingo za moj stopostotni instinkt

Sukdev tvrdi da je otišao tamo kako bi izmerio temperaturu naroda, odnosno da se uveri da li je spreman za borbu. „Hoće sada brigade. I puške“ Naginje glavu unazad i previja se od smeha. „Kazao sam im da to nije lako“. Sudeći po nehotičnim primedbama u razgovoru i lakoćom kojom nosi svoj AK-47, mogu da kažem da on ima veoma visok položaj u PLGA.

Stiže džunglaška pošta. Tu je i jedan „biskvit“ za mene! Od druga Venua. Na jednom majušnom dva puta savijenom komadu hartije napisao je stihove pesme koje je obećao da će mi poslati. Drugarica Narmada se smeši dok ih čita. Priča joj je poznata. Podseća na osamdesete godine kada su ljudi počeli da izražavaju poverenje u Partiju i da joj iznose svoje probleme – njihove „intimne protivrečnosti“ kako ih označava drug Venu. Žene su bile prve koje su počele da dolaze. Jedne večeri, jedna starica, koja je sedela pored vatre, ustala je i zapevala jednu pesmu za dada log. Potiče iz plemena Maadija (Maadiya) gde vlada običaj da žene, posle stupanja u brak, skidaju bluze i ostaju razgolićenih grudi.

Jumper polo intor Dada, Dakoniley
Taane tasom intor Dada, Dakoniley
Bata papam kittom Dada, Dakoniley
Duniya kadile maata Dada, Dakoniley

(Kažu da ne možemo da zadržimo naše bluze, Dada, Dakonili

Prinuđuju nas da ih skinemo, Dada, Dakonili

Na koji način smo grešile, Dada, Dakonili

Svet se menja, zar ne? Dada, Dakonili).

Aatum hatteke Dada, Dakoniley
Aada nanga dantom Dada, Dakoniley
Id pisval manni Dada, Dakoniley
Mava koyaturku vehat Dada, Dakoniley 

(Ali kada idemo na pijacu, Dada, Dakonili

Treba da idemo polugole, Dada, Dakonili

Mi ne želimo takav život, Dada, Dakonili

Kažite to našim precime, Dada, Dakonili).

Ovo je bilo prvo žensko pitanje koje je navelo Partiju da organizuje kampanju. Trebalo je raditi pažljivo, kao sa hirurškim instrumentima. Godine 1986. obrazovana je Adivasi Maila Sangatana (Adivasi Mahila Sanghathana) (AMS) koja je prerasla u Krantikari Maila Sangatan (Krantikari Mahila Sanghathan) (KAMS). Ona danas ima 90.000 punopravnih članova. To bi mogla biti najveća organizacija žena u zemlji. (Uzgred budi rečeno sve su one maoisti, njih svih 90.000. Hoće li biti „iskorenjene“? A šta je sa 10.000 članica CNM-a? One takođe?) Kampanje KAMS-a protiv adivasi tradicija braka na silu i otmice. Protiv običaja da se žene, u vreme kada dobijaju menstruaciju, primoravaju da da žive u jednoj kolibi u šumi. Protiv dvoženstva i bračnog nasilja. Partija nije svuda pobedila, ali koje su feministkinje to postigle? U Dandakaranji, na primer, ženama ni danas nije dozvojeno da seju. Na partijskim sastancima muškarci priznaju da se radi o nepravdi koju treba ukinuti, ali u praksi, oni im to jednostavno ne dopuštaju. Otud je Partija odlučila da žene seju na zajedničkoj zemlji koja pripada Džanatani Sarkaru. One sada na toj zemlji seju, sade povrće i grade brane za navodnjavanje. To je samo polovična, ali ne i potpuna pobeda.

Što je policijska represija u Bastaru bila veća, to je jačala snaga KAMS-a. Na stotine, nekiput čak i na hiljade njih bi se okupüljalo radi fizičkog suprotstavljanja policiji. Sama činjenica da KAMS postoji radikalno je izmenila tradicionalna shvatanja i u mnogome umanjila diskriminaciju žena koja na njima počiva. Za mnoge mlade žene je pristupanje Partiji, posebno PLGA, jedina mogućnost za begstvo iz okova društva iz kojeg potiču. Drugarica Sušila (Sushila), bivši član rukovodstva KAMS-a, govori o besu Salve Džuduma protiv žena iz KAMS-a. Ona tvrdi da je jedna od njihovih  parola bila Hum do bibi lanyenge! Lanyenge! (Hoćemo da imamo dve žene! Hoćemo!) Veliki broj silovanja kojeg su počinili njegovi pripadnici bilo je usmereno protiv članica KAMS-a. Mnoge mlade žene, koje su bile svedoci ovog divljanja, pristupile su PLGA-u i sada žene sačinjavaju 45% njegovih kadrova. Drugarica Narmada je poslala po neke od njih i one nam se ubzo pridružuju.

Drugarica Rinki ima veoma kratku kosu. Na gondi jeziku zovu je bob cut (kvadratna frizura). To je hrabro s njene strane, jer ovde „bob cut“ znači „maoist“. Za policiju je to dovoljan dokaz za pravdanje vansudskih pogubljenja. Godine 2005, bataljon Naga i Salva Džudum napali su Kormu (Korma), selo drugarice Rinki. Rinki, kao i njene prijateljice Luki (Lukki) i Suki (Sukki), bile su pripadnice seoske milicije i KAMS-a. Pošto je spalio selo, bataljon Naga je uhapsio Luki i Suki kao i još jednu devojku. Sve tri bile su kolektiovno silovane i ubijene. „Silovali su ih na travi, ali, kada je sve bilo gotovo, trave više nije bilo“, kaže drugarica Rinki. To se dogodilo pre nekoliko godina. Sada je bataljon Naga otišao, ali policija i dalje dolazi. „Pojavljuju se čim im zatrebaju žene ili kokoške“.


Maoistički logor: posle njihovog odlaska ostaće samo pepeo sa kuhinjskih ognjišta.

Adžita (Ajitha) takođe ima bob-cut. Džudum je došao u njeno selo Korsil (Korseel) i ubio tri lica davljenjem u vodi. Adžita je bila sa milicijopm i pratila je Džudum na odstojanju sve do jednog mesta blizu sela Paral Nar Todak. Videla je kako su silovali šest žena i pucali u grlo jednog čoveka.

Drugarica Laksmi (Laxmi), prekrasna devojka sa dugom pletenicom, pričala mi je da je videla kako Džudum spaljuje trideset kuća u njenom selu Džodžaru (Jojar). Kazala je da „tada nismo imali oružje pa nismo mogli ništa drugo da radimo nego da gledamo.“ Nešto kasnije priključila se PLGA-u Laksmi je bila jedna od 150 gerilaca koji su 2008. godine tri i po meseca marširali kroz šumu do Najagara (Nayagarh) u Orisi da bi izvršili napad na jedan policijski arsenal i zaplenili 1.200 pušaka i dva miliona metaka.

Drugarica Sumitra priključila se PLGA-u 2004. godine, tj. pre nego što je Salva Džudum počeo da pustoši. Kazala je da je stupila u PLGA zato što je htela da pobegne od kuće. Priča mi: „Žene su stalno pod nadzorom. U našem selu one nemaju pravo da se penju na drveće, a ako to učine, kazna je 500 rupija ili jedna kokoš. Ako muškarac udari ženu pa mu ona uzvrati, onda treba da da jednu kozu selu. Muškarci odlaze zajedno u brda da love. Žene ne smeju tamo da idu. Najbolji deo pečenice je za muškarce. Žene ne smeju da jedu jaja.“ Zar to nije dobar razlog za pristupanje jednoj gerilskoj armiji?

Sumitra mi pripoveda o sudbini svoje dve prijateljice: Telam Parvati i Kamle (Kamla). Obe rade za KAMS. Telam Parvati potiče iz sela Polekaja (Polekaya) u južnom Bastaru. I ona je, kao i svi ostali, gledala kako Salva Džudum spaljuje njeno selo. Iza toga se priključila PLGa-u pa je otišla na rad u Keškal Gats (Keshkal Ghats). Godine 2009. ona i Kamla su upravo završavale pripremu za proslavu Osmog marta u oblasti. Bile su zajedno u jednoj kolibici u blizini sela Vagdo. Tokom noći policija je opkolila kolibicu i otvorila vatru. Kamla je uzvratila, ali je poginula. Parvati je pobegla, ali je sledećeg dana nađena mrtva. Eto, to se dogodilo na Dan žena prošle godine.

Pobunjenici Bastara bore se za prava žena

Sahar Khan, Mail Today, 7. mart 2010

Vlada je napustila svaku uzdržanost u borbi protiv maoističke pretnje zemlji. Pa ipak je jedno odljenje čatisgarških pobunjenika kao da ima preča posla od sopstvenog preživljavanja. Uoči Međunarodnog dana žena, maoisti su organizovali „proslavu“ u trajanju od nedelju dana kako bi propagirali ženska prava. Panoi sa natpisima bili su postavljeni u Bidžapuru, u bastarskom srezu. Poziv ovih samozvanih branilaca prava žena zaprepastio je policiju. Generalni inspektor Bastara T.J. Longkumer kaže: „Nisam nikada video da naksaliti, koji jedino veruju u nasilje i u krvoproliće, upućuju takav apel“.

Reportaža, zatim nastavlja:

„Mislim da maoisti pokušavaju da se odupru našem Džan Džagran Abijanu (Jan Jagran Abhiyaan) (Masovnoj kampanji za senzibilizaciju). Započeli smo ovu kampanju kako bismo zadobili podršku naroda za operaciju Green Hunt (zeleni lov) koju je pokrenula policija da bi satrla ekstremiste sa krajnje levice“, kazao je generalni inspektor.

Ovakav koktel zlobe i neznanja nije neuobičajen. Gudsa Usendi, hroničar aktuelnih zbivanja u Partiji, zna više o tome od većine ljudi. Njegov mali kompjuter i MP3 prepuni su izjava za štampu, demantija, ispravki, partijske literature, spiskova mrtvih, video klipova i drugog tonskog i video materijala. Po njemu „kada ste jedan Gusa Usendi, najgore je da dajete izjave koje nikada ne bivaju objavljene. Mogli bismo da štampamo jednu debelu knjigu o našim neobjavljenim stavovima povodom lažu koje se o nama šire“. Govori bez imalo ogorčenja, kao da se, zapravo, zabavlja.

„Koja je najsmešnija optužba koju ste morali da demantujete?

Razmišlja. „U 2007. objavili smo deklaraciju „Nahin bhai, hamne gai ko hatode say nahin mara“ (Ne, brate, nismo ubijali krave čekićima). Godine 2008. vlada Ramana Singa (Raman Singh), najvila je jednu Gai Jodžana (Gai Yojana) (plan krava). Bilo je to predizborno obećanje: po jedna krava svakom Adivasiju. Jednog dana su televizijski kanali i novine preneli vest da su naksaliti napali krdo krava koje su, zatim, pobili čekićima, zato što su anti-hinduisti i anti BJP. Može se zamisliti šta se posle toga dogodilo. Izdali smo demanti. Niko ga nije objavio. Kasnije se ispostavilo da je čovek, koji je dobio krave, bio pokvarenjak. Krave je prodao, a onda je tvrdio da smo mu postavili zasedu i poubiljali krave“.

A najozbiljnija?

„Oh, ima ih čitavo tuce. Na kraju krajeva, oni ipak vode kampanju. Kada je Salva Džudum počela da dejstvuje, napadnuto je selo Ambeli. Spalili su ga, a zatim su svi koji su u tome učestvovali, SPO, bataljon Naga i policija krenuli prema Kotrapalu (Kotrapal). Jeste li čuli za Kotrapal? To je čuveno selo koje je dvadeset i dva puta bilo spaljeno jer je odbilo da kapitulira. Kada je Džudum stigao u Kotrapal, dočekala ga je naša milicija. Postavili su zasedu. Dva SPO-a su poginula. Milicija je zarobila sedmoricu. Ostali su pobegli. Sledećeg dana novine su pisale da su naksaliti pobili jadne Adivasije. Neke od njih su tvrdile da smo ubili na stotine njih. Čak je ugledni časopis „Frontline“ objavio da smo ubili 18 nevinih Adivasija. Šta više K. Balagopal, poznati borac za ljudska prava koji je, inače, veoma savestan kada su u pitanju činjenice, govorio na isti način. Poslali smo informaciju o onome što se stvarno dogodilo, ali niko je nije objavio. Balagopal je kasnije, u svojoj knjizi, priznao svoju grešku, ali ko je to zabeležio?“

 


Slike mučenika izložene na Dan Bumkala.

Pitam šta se dogodilo sa sedmoricom zarobljenih. „Oblasni komitet je sazvao džan adalat (jan adalat) (narodni sud). Bilo je četiri hiljade prisutnih. Saslušali su čitavu priču. Dva SPO-a bili su osuđeni na smrt. Petoro ostalih bili su ukoreni i pušteni. Narod je odlučio. Čak i kada se radi o indikatorima – što upravo postaje ogroman problem – ljudi prate slučaj, slušaju priče i priznanja pa kažu: „Iska hum risk nahin le sakte (Nismo spremni da uzmemo na sebe pružanje poverenja ovoj osobi)“ ili „Iska risk hum lenge (Spremni smo da uzmemo na sebe rizik pružanja poverenja ovoj osobi)“. Štampa uvek govori o ubijenim informatorima, ali nikada o mnogim drugima koje puštamo da odu. Stoga svi misle da se radi o krvoločnom postupku nakon kojeg se redovno ubijaju svi oni koji su mu podvrgnuti. Ne radi se o osveti, nego očuvanju života kako naših sadašnjih, tako i budućih. Problema, naravno, ima. Počinili smo strašne greške. Čak smo u zasedama ubijali pogrešne ljude, jer smo mislili da su policajci, ali ne na način na koji se to prikazuje u medijima.“

Strašni „narodni sudovi“… Kako ih možemo prihvatiti? Čime pravdati ovaj obli prekog suda?

S druge strane, šta je sa nameštenim, lažnim „borbama“ i t.sl. – što je gori vid prekog suda – a koje vojnicima donose medalje za hrabrost i unapređenja od strane indijske vlade? Što više ubijaju, to su bolje nagrađeni. Nazivaju ih „odvažnim srcima“, „specijalistima za borbu“, dok smo mi proglašeni za „antinacionaliste“ jer se usuđujemo da njihovu delatnost dovodimo u pitanje. Šta je sa Vrhovnim sudom koji je neoprezno priznao da nije imao dovoljno dokaza da potvrdi kaznu Mohamedu Afzalu (Mohammed Afzal), osuđenom 2001. godine na smrt zbog napada na Parlament, ali je to ipak učinio jer, u suprotnom, „kolektivna svest zajednice  ne bi bila zadovoljena ako okrivljenom ne bude potvrđena najviša kazna“.

Barem je na procesu pred džan adalatom u Kotrapalu zajednica bila prisutna i uzela učešće u donošenju odluke. Presuda nije bila izrečena od strane sudija koji su već odavno izgubili svaku vezu sa normalnim životom i koji govore u ime jedne odsutne zajednice.

Pitam se šta je drugo narod Kotrapala mogao da uradi? Da zove policiju?

Zvuk bubnjeva je, u međuvremenu, postao zaglušujući. Praznovanje Dana Bumkala je započelo. Krećemo prema odredištu. Jedva verujem očima. Ovde je čitavo more ljudi, najvećim delom divljih i lepih, odevenih na najupadljiviji i najmaštovitiji način. Reklo bi se da muškarci više pridaju pažnju svom izgledu nego žene. Kose su im ukrašene perjem, lica istetovirana. Mnogi od njih su našminkali oči i stavili beli puder na lice. Tu je puno pripadnika milicije, devojaka u sariju u bojama od kojih staje dah i sa puškama koje ovlaš vise na ramenima. Tu su starci, deca, i lukovi od crvenog cveća koji zaklanjaju nebo.

Sunce je visoko odskočilo i žeže. Drug Leng govori. Više rukovodilaca raznih džanatana sarkara takođe. Drugarica Niti, jedna neverovatna žena koja je u Partiji od 1997, takva je opasnost po državu da je, 2007. godine, preko sedam stotina policajaca opkolilo selo Inar (Innar) kad su saznali da se ona nalazi u njemu. Drugarica Niti se smatra toliko opasnom i tako očajnički proganja, ne zbog postavljanja brojnih zaseda (koje je ona zaista postavljala), nego što je Adivasi-žena koju ljudi u selu vole i koja predstavlja pravu inspiraciju za mlade.  Govori sa svojim AK na ramenu. (To oružje ima svoju priču. Imaju je puške svakog pojedinog borca, naime, od koga je, kako i ko je onaj koji ju je oteo).

Jedna grupa CNM-a prikazuje komad o ustanku u Bumkalu. Zli beli kolonizatori nose šešire i perike od pozlaćene slame, zlostavljaju i tuku Adivasije pretvarajući ih u kašu, izazivajući uzbuđenje kod publike. Jedna druga trupa, koja je došla iz Južnog Gangalaura (Gangalaur) izvodi komad Nitir Džudum Pito (Nitir Judum Pito) (Priča o krvoločnom lovu).  Džuri (Joori) mi prevodi. To je priča o dve stare osobe koje odlaze u selo u potrazi za svojom ćerkom. Oni hodaju kroz šumu, ali se u njoj gube, jer je sve spaljeno i neprepoznatljivo. Salva Džudum spalila je čak i bubnjeve i muzičke instrumente. Nema pepela, zato što je pala kiša. Svoju ćerku ne nalaze. Ophrvan bolom, stari par počinje da peva. Odjednom se iz ruševina čuje glas njihove ćerke koji im pevanjem odgovara: zvuk našeg sela je ugušen. Nema više buke mlaćenja pirinča na gumnu, nema više smeha. Ni ptice ne pevaju, ni koze ne mekeću. Veza naše sreće je presečena. Otac joj pevajući odgovara: ne plači danas, predivna moja ćerko. Svi koji se rode moraju da umru. Drveće oko nas će pasti, cveće koje cveta će uvenuti. Jednog dana će ovaj svet ostariti. Ali, za koga umiremo? Jednog dana će oni koji nas pljačkaju shvatiti, jednog dana će istina pobediti, ali naš narod te nikada, ni kroz hiljade godina neće zaboraviti.

Još nekoliko govora, zatim odjekuju bubnjevi i počinju igre. Svaka Džanatana Sarkar ima svoju trupu. svaka trupa pripremila je sopstvenu igru. Nastupaju jedna za drugom sa ogromnim bubnjevima i pričaju divlje priče. Jedina ličnost koja je je svim trupama zajednička je Bad Mining Man (rđavi rudarski preduzimač). sa šlemom i tamnim naočarima i koji, po pravilu, puši cigaretu. No, u njihovom igranju nema ničeg krutog ili mehaničkog. Dok igraju diže se prašina. Zvuk bubnjeva je zaglušujući. Malo pomalo publika počinje da se talasa. i, zatim, da i sama igra. Igraju u grupama od po šest ili sedam lica, odvojeno od žena i držeći rukom struk drugoga. Hiljade ljudi tako igraju. Zato su i došli. Zbog toga. U Dandakaranjskoj šumi se radost ozbiljno shvata. Ljudi danima hodaju zajedno prevaljujući kilometre i kilometre kako bi slavili i pevali, stavili perje u turbane i cvetove u kose i da bi se međusobno grlili, pili mahuu (mahua)[25] i igrali tokom cele noći. Niko sam ne peva ili igra. Sve je to, uostalom, znak izazova kojeg upućuju civilizaciji željnoj da ih uništi. Ne mogu da verujem da se sve to događa pod nosom policije i usred operacije Green Hunt.

Drugovi iz PLGA drže se najpre po strani posmatrajući, sa puškama u rukama, igrače. Zatim, poput patki, koje ne mogu da ostanu na obali gledajući kako ostale plivaju, ulaze jedan za drugim u igru. Uskoro nastaju linije igrača u maslinasto-zelenim uniformama koje se mešaju sa drugim bojama. A onda, dok se susreću braća i sestre, roditelji i deca ili prijatelji, koji se godinama nisu videli, linije se razbijaju i ponovo obrazuju dok se maslinasto-zelena boja osipa između lepršajućih sarija, cveća, bubnjeva i turbana. To je, besumnje, narodna armija. Barem za sada. A ono što je predsednik Mao govorio o gerilcima kao o ribama i stanovništvu kao o vodi u kojoj oni plivaju, to je, u ovom trenutku, u pravom smislu reči tačno.

Predsednik Mao je takođe ovde. Možda nešto malo usamljen, ali ipak prisutan. Tu je jedna njegova fotografija na jednom crvenom zidnom platnu. Marks takođe. I Čaru Mazumdar (Charu Mazumdar), osnivač i glavni teoretičar naksalitskog pokreta. Njegov opori rečnik fetišizira nasilje, krv, mučeništvo, a jezik koji upotrebljava toliko je žestok da je skoro genocidan. Stojeći ovde, na Dan Bumkala, ne mogu da se otmem utisku da je njegova analiza, koja je, inače, od tolikog značaja za strukturu ove revolucije, ipak toliko udaljena od njenog osećaja i smisla. Kada je kazao da jedino „kampanja uništavanja“ može da proizvede „novog čoveka koji će prkositi smrti i biti oslobođen od svakog ličnog interesa“, da li je mogao da zamisli da će ovaj stari narod, koji igra u noći, biti zaista onaj na čijim će ramenima počivati njegovi snovi?

Time se pruža rđava usluga svemu što se ovde događa i jedino što izgleda da odavde izlazi u svet jeste kruti i neumoljivi rečnik ideologa jedne partije  koja je, u odnosu prema svojoj problematičnoj prošlosti, ipak evoluirala. Kada je Čaru Mazumdar izrekao onu čuvenu rečenicu: „predsednik Kine je naš predsednik i put Kine je naš put“, on je bio spreman da ide toliko daleko da su naksaliti ćutali u vreme kada je general Jahija Kan (Yahya Khan) vršio genocid u Istočnom Pakistanu (Bangladešu) zato što je, u to vreme, Kina bila saveznica Pakistana.

Vladalo je takođe ćutanje o Crvenim Kmerima i njihovim poljima smrti u Kambodži. Ćutalo se i o ogromnim ekscesima kineske i ruske revolucije. Ćuti se o Tibetu. Unutar naksalitskog pokreta bilo je takođe ekscesa, i to teških, pa se mnoga počinjena dela ne mogu braniti. No, može li se sve to uporediti sa odvratnim delima Kongresa i BJP u Pendžabu, u Kašmiru, u Delhiju, u Mumbaju, u Gudžaratu... Pa ipak, uprkos ovih užasavajućih protivrečnosti, Čaru Mazumdar je u mnogome o čemu je govorio i pisao bio vizionar. Partija koju je osnovao (kao i njene brojne disidentske grupe), održala je san o revoluciji u Indiji realnim i prisutnim. To je samo po sebi dovoljno da se o njemu ne sudi prestrogo, posebno ne dok se mi kitimo Gandijevim pobožnim licemerjem o nadmoći „nenasilnog puta“ i njegovim shvatanjem o „starateljstvu“: „Bogataš će zadržati bogatstvo u svom posedu od čega će, za svoje lične potrebe koristiti ono što mu je, u razumnom smislu, potrebno,dok će se prema ostalom delu odnositi kao staralac i paziti da se ono upotrebi za dobrobit društva.“ Neobično je, međutim, da sadašnji carevi indijskog establišmenta – države koja je tako nemilosrdno pregazila naksaliste – sada govore ono što je Čaru Mazumdar već odavno rekao, naime, da je put Kine naš put.

Naopako, glavom nadole


Prokleti: seljaci sa područja koje će biti potopljeno nakon izgradnje brane u Bogdatu.

Kineski put se promenio. Kina je postala imperijalna sila koja eksploatiše druge zemlje, odnosno njihove sirovine. Partija još uvek ima pravo, ali je i Partija promenila mišljenje.

Kada se Partija (kao sada u Dandakaranji) ponaša kao prosilac, onda ona povlađuje stanovništvu, osluškuje njegove potrebe tada je ona uistinu narodna, a takva je i njena Armija. Međutim, ova ljubavna priča može da se, posle revolucije, pretvori u čemeran brak. Narodna armija može veoma lako da se okrene protiv naroda. Danas, u Dandakaranji, Partija želi da boksit ostane u planinama. Hoće li sutra promeniti mišljenje? S druge strane, smemo li dopustiti da nam briga za budućnost parališe sadašnjost?

Igre će trajati čitavu noć. Hodam natrag prema logoru. Mase je tu, budna. Razgovaramo do duboko u noć. Dajem joj moj primerak Nerudinih „Stihova kapetana“ (ponela sam ga za svaki slučaj). Pita me uvek iznova: „Šta se napolju misli o nama? Šta kažu studenti? Pričaj mi o pokretu žena. Šta su sada velike teme?“ Postavlja pitanja o meni, o mojim radovima. Pokušavam da joj pošteno predstavim moj haos. Ona, zatim, počinje da priča o sebi, o tome kako se priključila Partiji. Priča mi da je njen partner bio ubijen prošlog maja u lažnoj borbi. Bio je uhapšen u Našiku (Nashik) i odveden u Varangal da bi ga ubili. „Verovatno su ga svirepo mučili“. Bila je na putu k njemu kada je saznala da je uhapšen. Od tada je u šumi. Posle dugog ćutanja priča mi da je već jednom, pre mnogo godina, bila udata. „On je takođe ubijen u borbi“, kaže dodajući pojedinost koja lomi srce „ali u istinskoj“.

Ležim budna na svom džiliju i razmišljam o duboloj Maseovoj tuzi, slušam bubnjeve i galamu veselja koje i dalje traje na poljani i razmišljam o ideji Čaru Mazumdara, o produženom ratu, glavnom konceptu maoističke partije. Sve to navodi ljude da na ponudu maoista o „mirovnom dijalogu“ gledaju kao na vic, kao na podvalu sa ciljem da se dođe do predaha, da se izvrši pregrupisanje njihovih snaga, da se obnovi naoružanje i da se produženi rat obnovi. No, šta je produženi rat? Da li je to nešto što je strašno samo po sebi ili je zavisno od prirode samog rata kao takvog? S druge strane, šta bi se dogodilo sa ljudima ovde, u Dandakaranji, da tokom poslednjih trideset godina nisu vodili produženi rat i gde bi oni bili danas?

Jesu li maoisti jedini koji veruju u produženi rat? Indija se, zapravo, otkako je postala suverena država, pretvorila u kolonijalnu silu koja vodi rat i prisvaja teritorije. Ona nkada nije oklevala da pribegne vojnim intervencijama radi rešavanja političkih problema. Kašmir, Hajderabad, Nagaland, Manipur, Telengana, Asam, Pendžab, naksalistički ustanak u Zapadnom Bengalu, Biharu, Andra Pradešu i sada u svim plemenima nastanjenim oblastima oblastima centralne Indije. Na desetine hiljada lica je nekažnjeno pobijeno. Na stotine hiljada je podvrgnuto mučenju. Sve ovo pod dobronamernom maskom demokratije. Protiv koga su vođeni svi ovi ratovi? Protiv muslimana, hrišćana, sika, komunista, dalita, pripadnika plemenskih zajednica i svih siromašnih koji se usuđuju da uzmu sudbinu u svoje ruke umesto da se zadovolje mrvicama koje im bacaju. Teško je ne videti da je Indija, bez obzira na stranku koja je na vlasti, u osnovi država najviše hinduističke kaste koja promišljeno neguje neprijateljstvo prema „drugom“, koja na istinski kolonijalni način šalje Nage i Mize (Mizo) da se bore u Čatisgaru, Sike u Kašmir, Kašmirce u Orisu, Tamile u Asam, itd. Ako to nije produženi rat, šta je to onda?

Neprijatne misli u prekrasnoj zvezdanoj noći. Sukdev se osmehuje samom sebi. Lice mu je osvetljeno svetlošću ekrana njegovog kompjutera. On je zaljubljenik rada. Pitam ga šta mu je tako smešno. „Mislio sam upravo na novinare koji su prošle godine došli na proslavu Bumkala. Ostali su dan-dva. Jedan od njih je pozirao sa mojim AK, slikao se, zatim se vratio i posle nas nazvao mašinama za ubijanje ili tako nešto“.

Igre nisu prestajale, a već je svanuo dan. Linije se formiraju i dalje. Na stotine mladih ljudi još uvek igra. Drug Rađu kaže: Prestaće tek onda kada počnemo da se pakujemo“.

Na poljančetu, na kome se održava proslava, srećem druga doktora. Trčim prema njemu. On je postavio svoj mali medicinski šator na ivici mesta za igranje. Došlo mi je da ga poljubim u njegove debele obraze. Zašto nema barem trideset takvih osoba nego samo jedna? Zašto nema čak ni hiljadu takvih osoba? Pitam ga na šta liči stanje zdravlja u Dandarakanji. Od njegovog odgovora ledi mi se krv. Najveći broj lica, koja je pregledao, uključujući pripadnike PLGA, imaju iznos hemoglobina između 5 i 6, (prosek kod indijskih žena je 11). Ima slučajeva tuberkuloze koja je prouzrokovana hroničnom amlokrvnošću starijom od dve godine. Deca pate od proteinsko-energetske neishranjenosti drugog stepena. To se medicinskim jezikom naziva kvašiorkor (kwashiorkor). (Kasnije sam potražila objašnjenje. U pitanju je rečizvedena iz jezika naroda Ga sa obalnog područja [afričke države] Gane, a koja znači „bolest od koje dete oboljeva kada se pojavi nova beba“. Ustvari, prethodna beba više ne dobija majčino mleko, a nedostatak hrane ne može da podmiri njegove potrebe). Ta epidemija vlada ovde kao u Bijafri, kaže drug doktor. „Radio sam ranije po selima, ali tako nešto nikada nisam video“.

Pored toga tu su još i malarija, osteoporoza, pantljičara, teške infekcije ušiju i zuba i prerana amenoreja – što se događa kada neishranjenost tokom puberteta izazove izostajanje menstrualnog ciklusa kod žene ili kada do njega više ne dolazi. „Nema nijedne klinike u ovoj šumi osim jedne ili dve u Gadčiroliju. Nema ni lekara, ni lekova“.

On sada polazi sa svojom malom ekipom na osmodnevni marš do Abudžmada. Drug doktor je takođe „odeven“. Dakle, ako ga uhvate, ubiće ga.

Drug Radžu kaže da je dalje logorovanje na ovom mestu nesigurno. Moramo da krenemo. Napuštanje Bumkala znači kazivanje „zbogom“ bezbroj puta.

Lal salaam, lal lal salaa

Jaane wale saathiyon ko lal salaam

(Crveni pozdrav drugovima prilikom polaska).

Phir milenge, phir milenge

Dandakaranya jungle phir milenge

(Videćemo se jednog dana u džungli Dandakaranje).

Ceremonije dolaska i odlaska nikome ne padaju lako jer svi znaju da kada se kaže „opet ćemo se videti“, da to znači „možda se nećemo videti“. Drugarica Narmada, drugarica Mase i drugarica Rupi odlaze u drugim pravcima. Hoću li ih ikada više videti?

Opet smo u pokretu. Svakog dana je sve toplije. Kamla bere prvi plod tendua (tendu) za mene. Ima ukus chikoo-a (prirodne žvakaće gume). Zaljubljena sam u drvo tamarinde. Ovaj put logorujemo pored potoka. Žene i ljudi peru se u grupama. Za vreme večere drug Radžu prima čitav paket „biskvita“. Novosti su sledeće:

  • 60 lica uhapšenih krajem januara 2010. u diviziji Manpur još nisu izvedena pred sud.
  • Ogromni kontingenti policije pristigli u Južni Bastar. Napadi naslepo u toku.
  • 8. novembra 2009, u selu Kačlaram (Kachlaram) ubijeni Bidžapur Džila (Bijapur Jila), Dirko Madka (60. godina) i Kovasi Suklu (68) godina.
  • 24. novembra, Madavi Baman (15 godina) ubijen u selu Pangodi.
  • 9. decembra ubijen Madavi Budran iz Korendžada (Korenjad).
  • 11. decembra, selo Gumiapal, divizija Darba, 7 lica ubijeno (imena nepoznata).
  • 15. decembra, selo Kotrapal, Veko Sombar i Madavi Mati (Matti) (obojica pripadnici KAMS-a, ubijeni.
  • 30. decembar, selo Večapal (Vechapal), Punem Pandu (Poonem Pandu) i Punem Matu (otac i sin), ubijeni.
  • U januaru 2010 (datum nepoznat), Gangalaur, vođa Džanatane sarkara sela Kaika, ubijen.
  • 9. januara, 4 osobe ubijene u selu Surpanguden (Surpangooden), oblast Džagargonda (Jagargonda).
  • 10. januara, 3 lica ubijena u selu Pulem Puladi (Pulem Pulladi). (Još nema imena).
  • 25. januara, 7 lica ubijeno u selu Takilod, oblast Indrivadi.
  • 10. februara (Dan Bumkala), Kumli silovana i ubijena u selu Dumnar (Dumnaar), Abudžmad (Abhujmad). Dolazila je iz sela Paiver.
  • 2.000 pripadnika Indo-Tibetan Border Patrol (ITBP – Pogranična indijsko-tibetanska patrola) logoruje u šumama Radžgnandgana (Rajnandgaan).
  • 5.000 vojnika iz BSF-a (Border Security Force, paravojne Pogranične snage bezbednosti) stigli u Kanker.

A zatim:

  • Kvota PLGA-a ispunjena.

Nekoliko starih novina takođe je stiglo. Ima puno napisa o naksalitima. Jedan upadljivi naslov savršeno odražava političku klimu: „Khadedo, Maaro, Samarpan  Karao“ (Istrebiti, ubiti, primorati ih na predaju). Ispod toga: „Vaarta ke liye loktantra ka dwar khula hai“ (Vrata demokratije su uvek otvorena za razgovor). Jedan drugi list tvrdi da da maoisti sade kanabis [indijsku konoplju] kako bi došli do novca. Uvodnik jednog trećeg lista istićemo i u kojoj logorujemo pod punom kontrolom policije.

Mladi komunisti uzimaju isečke da bi se vežbali učitanju. Hodaju po logoru čitajući antimaoističke članke na sav glas kao da su spikeri na radiju.

Nov dan, novo mesto. Logorujemo u okolini sela Usir pod ogromnim mahua drvećem. Mahua je upravo počela da cveta i pušta svoje blede zelene cvetove da kao nakit padaju na šumsko tle. Vazduh je ispunjen njihovim blagim omamljujućim mirisom. Čekamo na decu iz škole u Batpalu (Bhatpal) koja je bila zatvorena nakon „borbe“ u Ongaru (Ongaar). Ona je bila pretvorena u policijski logor. Deca su poslana kući. Slično se dogodilo sa školama u Nelvadu (Nelwad), Mudžmeti (Mujmetta), Edki (Edka), vedomakotu (Vedomakot) i Danori (Dhanora).

Deca škole u Batpalu (Bhatpal) više ne dolaze.

 


Bob-Cut brigada. U Bastaru, žene koje imaju „kvadratnu“ frizuru mogu biti ubijene.

Drugarica Niti (najtraženija) i drug Vinod vode nas na dugi marš da bismo videli brane i akumulacionaa jezera koje je izgradila mesna Džanatana Sarkar. Drugarica Niti govori o čitavom nizu poljoprivrednih problema sa kojima su suočeni. Samo je 2% zemljišta navodnjeno. Do pre deset godina je oranje u Abudžmadu bilo nepoznato. S druge strane, u Gadčiroliju (Gadchiroli) je započelo korišćenje hibridnog semenja i hemijskog đubriva. „Hitno nam je potrebna pomoć u odeljenju za poljoprivredu“, kaže drug Venod. „Potrebni su nam drugovi koji poznaju semenje, organske pesticide i permakulturu. Uz njihovu pomoć mogli bismo puno da uradimo“.

Drug Ramu je farmer zadužen za područje Džanatane Sarkara. Ponosno nam pokazuje polja na kojima se gaji pirinač, brindžal (brinjal) (plavi patildžan), gongura (vrsta zelja), keleraba i luk. Zatim, sa istim ponosom, jedno ogromno, ali potpuno suvo područje za navodnjavanje. Šta je to? „U njemu nema vode ni u kišnoj sezoni. Iskopano je na pogrešnom mestu“, kaže s osmehom na licu i dodaje: „No, to nije naše delo, već delo Luti Sarkara (Looti Sarkar) (vlade koja pljačka)“. Ovde postoje dve vrste paralelne vlasti: Džanatana Sarkar i Luti Sarkar.

Razmišljam o onome što mi je kazao drug Venu: žele da nas unište, ali ne samo zbog rudnog blaga, već zato što nudimo svetu jedan alternativni model.

Ideja gram svaradža (gram swaraj) [gandijevsko samoupravljanje] sa puškom u ruci još nije alternativa. Ovde ima suviše gladi i boleština. Međutim, ona je barem stvorila ideju za alternativu. Ne za svet, ne za Aljasku, Nju Delhi ili čak za Čatisgar, već za sebe same, za Dandakaranju. To je najbolje čuvana tajna na svetu. Time su udareni temelji alternativi sopstvenom uništavanju. Time je istoriji bačen izazov. Time je, uprkos najvećih teškoća, skovan plan za sopstveno preživljavanje. Za to su potrebni pomoć i imaginacija, ali takođe lekari, profesori i farmeri.

Rat za to nije potreban.

Ali ako postoji samo rat, onda se mora uzvratiti borbom.

Tokom narednih dana srećem se sa ženama koje rade sa KAMS-om, sa raznim rukovodiocima Džanatane Sarkara, sa članovima DAKMS-a (Dandaranya Adivasi Kisan Mazdoor Sangathan), sa porodicama ubijenih lica i sa običnim ljudima koji, u ovim strašnim vremenima, pokušavaju da prkose životu.

Upoznala sam tri sestre – Sukijari (Sukhiari), Sukdaj (Sukdai) i Sukali (Sukkali) – ne baš sasvim mlade, možda u četrdesetim godinama, iz narajnpurskog sreza. One su u KAMS-u već punih dvanaest godina. Seljaci su upućeni na njih da bi se sporazumeli sa policijom. „Policajci dolaze u grupama od po 200-300 lica. Kradu sve, nakit, kokoši, prasad, lonce i tiganje, luk i strele, pa čak i noževe“, kaže Sukali. Njena kuća u Inaru spaljena je dva puta, jednom od strane bataljona Naga, a drugi put od strane CRPF-a. Sukijari je bila uhapšena i zadržana u zatvoru u Džagdalpuru (Jagdalpur) punih sedam meseci.

„Jednog dana poveli su sa sobom sve muškarce iz sela tvrdeći da su naksaliti. Sukijari ih je sledila sa ostalim ženama i decom. Opkolile su policijsku stanicu i odbile da odu sve dok muškarci nisu bili oslobođeni“. „Čim odvedu nekoga, kaže Sukdaj, treba odmah ići i vratiti ga pre nego što se o njima napiše izveštaj. Ako ga jednom uvedu u knjige, onda je to veoma teško“.

Sukijari, koja je kao dete bila oteta i na silu udata za daleko starijeg čoveka (od kojeg je pobegla i od tada je živela kod sestre), sada organizuje masovne skupove i govori na mitinzima. Ljudi, kojima treba zaštita, zavise od nje. Pitala sam je šta za nju predstavlja Partija. „Naxalvaad ka matlab hamara parivaar (Naxalvaad znači „naša porodica“). Kada čujemo za napad, to je kao nasrtaj na našu porodicu“, odgovara Sukijari.

Pitam je da li zna ko je Mao. Stidljivo se osmehuje: „Bio je vođa. Radimo za njegovu viziju“.

Srela sam drugaricu Somari Gavde (Somari Gawde). Ima dvadeset godina i već je provela dve godine u zatvoru u Džagdalpuru (Jagdalpur). Ona se 8. januara 2007. nalazila u svom selu Inar. Toga dana je 740 policajaca postavilo kordon oko sela jer su dobili obaveštenje da se u njemu nalazi drugarica Niti. (Ona je zaista boravila u njemu, ali ga je napustila kad je policija stigla). Međutim, seoska milicija, kojoj je pripadala i Somari, bila je još uvek tu. U zoru je policija otvorila vatru. Ubila je dva dečaka, Suklala Gavdea (Suklal Gawde) i Kačru Gotu (Kachroo Gota). Zatim su uhvatili dva druga dečaka Dusri Salama (Dusri Salam) i Ranaija (Ranai) i – Somari. Dusri i Ranai bili su vezani i ubijeni. Somari je bila tako pretučena da je jedva ostala živa. Policija je dovezla traktor sa prikolicom na koju je natovarila tela ubijenih. Stavili su Somari uz njih i odveli je u Narajanpur (Narayanpur).

Srela sam Čamri (Chamri), majku druga Dilipa (Dilip) koji je bio ubijen 6. juna 2009. Kazala je da su policajci, nakon što su joj ubili sina, zakačili njegovo telo za kolac i nosili ga sa sobom kao neku životinju. (Oni moraju da pokažu tela ubijenih da bi mogli da dobiju novčanu nagradu pre nego što se pojavi neko drugi koji bi se sam predstavio kao ubica). Čamri je sve vreme trčala iza njih i pratila ih je sve do policijske stanice. U trenutku kada su policajci tamo stigli, na telu ubijenog više nije bilo ni komada odeće. Čamri priča da su policajci, za vreme dok su sedeli u jednoj dabi (dhaba) (gostionici), jednostavno ostavili telo ubijenog da leži pored puta dok su se oni osvežavali pijući čaj i jedući biskvite (naravno, ne plativši račun). Zamislite barem za trenutak ovu majku kako sledi leš svoga sina kroz šumu pa se zaustavlja na odstojanju da bi sačekala da ubice završe da piju čaj. Oni joj nisu dozvolili da preuzme telo svoga sina kako bi mogla da ga dostojno sahrani. Dopustili su joj samo da baci šaku zemlje u rupu u koju su zakopali druga lica koja su tog dana ubili. Čamri kaže da želi osvetu. Badla ku badla. Krv za krv.

Srela sam se sa članovima Džanatane Sarkara iz Marskole (Marskola), koja je nadležna za šest sela. Opisali su mi kako se odvija akcija policije: dolaze noću, njih 300, 4000 ponekad čak i 1.000 policajaca. Zatim postavljaju kordon oko sela i motre. U zoru hvataju prve ljude koji odlaze na njive i koriste ih kao žive štitove za ulazak u selo primoravajući ih, istovremeno, da impokažu gde su postavljene zamke. (Reč „booby traps“ [eksplozivne zamke] ušla je, u međuvremenu, u gondi-rečnik. Svako se smeši kada je čuje. Šuma je puna pravih i lažnih zamki. Zbog njih čak ni PLGA ne može da uđe u sela bez vodiča). Čim policija uđe u selo, započinju pljačke, krađe i spaljivanje kuća. Policajci dolaze sa psima. Psi hvataju one koji pokušavaju da beže. Oni jure za pilićima i prasićima koje policajci ubijaju i odnose u džakovima. SPO dolaze sa policijom. To su oni koji znaju gde ljudi skrivaju novac i nakit. Hvataju ljude i odvode ih. Otimaju im novac pre nego što bi ih pustili na slobodu. Sa sobom uvek nose nekoliko naksalitskih „odela“ za slučaj da naiđu na nekoga koga mogu ubiti. Kako primaju novčanu nagradu po ubijenom naksalitu, oni ih fabrikuju sami. Seljaci su isuviše zastrašeni da bi ostali kod kuće.


Odeveni za slavlje. Adivasi-dečaci u živopisnim tradicionalnim nošnjama na Dan Bumkala.

Čini mi se da je, u ovoj naoko mirnoj šumi, život sada potpuno militarizovan. Ljudi pznaju izraze kao što su „opkoljavanje“, „pretraživanje“, „paljba“, „napredovanje“, „povlačenje“, „ubijanje“, „akcija“! Da bi mogli da obave žetvu potrebno je da im PLGA organizuje stražarsku zaštitu. Odlazak na pijacu je vojna operacija. Pijace su pune mukbira (mukhbir), tj. informatora iz njihovog sela koje je policija pridobila novcem. (1.500 rupija mesečno). Kažu mi da u Narajanpuru postoji mukbir moala (mukhbir mohallah) – kolonija informatora koju sačinjava najmanje 4.000 mukbira. Muškarci više ne mogu da odlaze na pijacu. Na njih sada odlaze žene, ali one su strogo kontrolisane. Ukoliko kupuju veće količine, policija ih optužuje da vrše nabavke za naksalite. Apotekari su dobili uputstvo da ne dozvole ljudima da kupuju lekove osim u minimalnim količinama. Racionisani proizvodi kao što su pirinač, šećer ili kerozin, koje PDS (Public Distribution System, tj. Državna služba za distribuciju) prodaje po niskim cenama, uskladišteni su u ili u blizini policijskih stanica što većini lica onemogućuje da ih nabavlja.

Prema članu 2 Konvencije Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, pod genocidom se smatra bilo koje od navedenih dela učinjenih u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve:

a) ubistvo članova grupe;

b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe;

c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja;

d) mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe;

e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.

Izgleda da su me naporni marševi savladali. Iscrpljena sam. Kamla mi donosi lonac sa toplom vodom. Perem se u mraku iza jednog drveta. Ne mogu da večeram. Uvlačim se u vreću za spavanje. Drug Radžu naređuje pokret.

Ovo se, naravno, često događa, ali večeras mi to teško pada. Logorujemo na čistini. Izdaleka se čuje bombardovanje. Nas je stotinu i četvoro. Kolona se iznova formira i sada hodama jedan za drugim po noći. Nešto miriše na lavandu. Nešto je više od 23 časa kada smo stigli do mesta na kome ćemo prenoćiti. Gomila kamenja. Postrojavanje. Prozivka. Neko pali radio. BBC javlja na jedan logor Eastern Frontier Rifles-a [paravojna formacija policije Zapadnog Bengala u čijem su sastavu Gurke, Džarui (Jharuas) i pripadnici drugih etničkih grupa koje pripadaju potkastama] u Lalgaru (Lalgarh) u Zapadnom Bengalu. Šezdeset maoista na motorciklima, četrnaest ubijenih policajaca, deset nestalih. Zaplenjeno oružje. U redovima, zadovoljno mrmljanje. Intervjuisan je maoistički rukovodilac Kišenđi (Kishenji). Kada ćete obustaviti nasilje i doći da razgovarate? Kada operacija Green Hunt bude obustavljena. Svejedno kada. Kažite Čidambaramu (Chidambaram) da želimo da razgovaramo. Sledeće pitanje: sada je mrak, postavili ste protivpešadijske mine, zatraženo je pojačanje, hoćete li ih takođe napasti? Sukdev komentariše: „Uvek kažu protivpešadijske mine. Mi ne upotrebljavamo protivpešadijske mine. Mi upotrebljavamo IED“.[26]

Druga luksuzna svita u hotelu sa 1.000 zvezdica. Osećam se bolesnom. Kiša počinje da pada. Čuje se tiho kikotanje. Kamla mi dobacuje jedan džili. Šta mi treba više? Svi ostali uvijaju se u svoje džilije.

Sutradan ujutru broj poginulih u Lalgaru popeo se na 21. Desetoro je nestalo. Drug Radžu je jutros na oprezi. Ne mičemo se pre večeri.

Jedne noći ljudi su se, kao noćni leptiri okupili oko jedne svetle tačke. To je mali kompjuter na sunčevu energiju druga Sukdeva. Gledaju „Mother India“ (Majka Indija).[27] Siluete cevi njihovih pušaka odvajaju se od pozadine neba. Kamla kao da nije zainteresovana. Pitam je da li voli filmove, „Nhai, didi. Sirf ambush video“ (Ne, didi. Samo filmove o zasedama). Pitam, kasnije, druga Sukdeva šta je sa videofilmovima o zasedama. Ne trepnuvši pokazuje mi jedan od njih. Film započinje prikazivanjem Dandakaranje, reka, vodopada, grane jednog osušenog drveta u gro-planu i ptičijom pesmom. Odjednom se vidi jedan drug kako namešta žice IED-a i kamuflira ga suvim lišćem. Povorka motorciklista leti u vazduh. Svuda unakažena tela i motorcikli koji gore. Oružje se zaplenjuje. Tri policajca u šoku se vezuju.

Ko snima sve ovo? Ko upravlja akcijama? Ko uspokojava zarobljene policajce da će biti pušteni ako se predaju? (Oni su kasnije zaista bili oslobođeni. To mi je kasnije bilo potvrđeno).

Poznajem ovaj blagi, utešni glas. To je drug Venu. „To je zaseda kod Kudura“, kaže drug Sukdev. On takođe poseduje arhiv sa videofilmovima o spaljenim selima sa svedočenjima očevidaca i roditelja poginulih. Na osmuđenom zidu jedne spaljene kuće stoji napisano: „Nagaaa! Rođen da ubija!“ Tu je sekvenca sa dečakom kome su odsečeni prsti kao uvod u poglavlje kao uvod u bastarsko poglavlje operacije Green Hunt. (Prikazuje se čak i jedan televizijski intervju sa mnom. Moja radna soba. Moje knjige. Čudno).

Tokom noći radio javlja vest o novom napadu naksalita. Ovaj put u Džamuiju (Jamui), u Biharu. Saopštava se da je 125 maoista napalo jedno selo i ubilo deset pripadnika plemena Kora radi odmazde za informaciju datu policiji što je za posledicu imalo pogibiju šestorice maoista. Naravno, mi ne znamo da li je ova vest istinita ili ne,ali ako je istinita, onda se radi o neoprostivom činu. Drugovi Radžu i Sukdev ostavljaju utisak da im nije lagodno.

Vesti iz Džarkanda i Bihara su zabrinjavajuće. Strahovita scena odsecanja glave policajcu Frensisu Induvaru (Fransis Induvar) u svežem je sećanju.[28] To je podsećanje na lakoću kojom se disciplina oružane borbe može rastočiti u obično zločinačko nasilje ili u gnusne idenitetske ratove između kasti, zajednica i verskih grupa. Indijska država je, instituisanjem nepravde, pretvorila zemlju u bure baruta masovnih nemira. Vlada se potpuno vara ako misli da će vršenjem „naciljanih ubistava“ moći da „obezglavi“ CPI [maoističku komunističku partiju Indije] i prekinuti nasilje. Naprotiv, nasilje će se širiti i jačati pa vlada više neće imati s kim da razgovara.

Tokom poslednjih dana mog boravka krivudamo kroz bujnu i prekrasnu dolinu Indravati. Hodajući padinom jednog brega, ugledali smo jednu drugu kolonu ljudi kako se kreće u istom pravcu, ali s druge strane reke. Kažu mi da su na putu ka jednom zboru u selu Kudur protiv izgradnje brane. To nisu ilegalci. Oni su nenaoružani. Lokalni zbor za dolinu. Skočila sam u čamac i priključila im se.

Bodgatska (Bodhgat) brana potopiće čitavo područje kroz koje smo danima prolazili. Cela ova šuma, sve ove šume, sve ove priče. Preko stotinu sela. Je li to taj plan da se ljudi podave kao pacovi kako bi čeličana u Loandigudi (Lohandiguda), rudnik boksita i rafinerija aluminijuma u Keškal Gatsu (Keshkal Ghats) mogli da prisvoje reku za sebe?

Na zboru, ljudi koji su došli izdaleka, govore isto ono što smo već godinama slušali. Neka nas podave, ali mi se nećemo maknuti! Preserćni su što je neko iz Delhija sa njima. Govorim im da je Delhi surov grad koji ih ne poznaje i koji se za njih ne interesuje.

Svega nekoliko nedelja pre mog odlaska u Dandakaranju posetila sam Gudžarat (Gujarat). Brana Sardar Sarovar je sada manje-više završena i skoro sve što je NBA (Narmada Bachao Andolan) prorekao se obistinilo. Naravno, ljudikoji su bili preseljeni nisu bili obeštećeni. Kanali za navodnjavanje nisu bili izgrađeni. Nema novca. Stoga je voda Narmade skrenuta u ispražnjeno korito reke Sabarmamati (na kojoj je već odavno izgrađena brana). Veliki deo vode koristi se za gradove i velika industrijska postrojenja. Posledice koje, zbog toga, nastaju nizvodno – ulazak slane vode u potopljeno ušće reke – nemoguće je ublažiti.


Dugi marš: maoisti u pokretu kroz Bastar, kao i uvek u koloni po jedan…

Bilo je vreme u kome se verovalo da su velike brane „savremeni hramovi Indije“. To nije bilo naročito razborito, iako je možda bilo shvatljivo. Međutim danas, posle svega što se dogodilo, i kada znamo sve o onome šta radimo, treba da se kaže da su velike brane zločin protiv čovečanstva.

Bodgatska brana stavljena je 1984. godine na led usled protesta lokalnog stanovništva. No, koće ga sada zaustaviti? Ko će sprečiti postavljanje kamena-temeljca? Ko će zaustaviti krađu Indrivatija? Neko treba da to učini.

Poslednje noći logorovali smo u podnožju jednog strmog brežuljka na kojeg ćemo se ujutru popeti da bismo izbili na put gde me čeka motorcikl koji treba da me odveze. Šuma se, otkako sam ušla u nju, promenila. Čiraundži (chiraunji) [Buchanania lanzan, zimzeleno drvo koje zna da bude i 15 metara visoko, a čija se kora, koreni, lišće, plod i smola mogu koristiti], svileni pamuk i drveće mangoa počeli su da cvetaju.

Seljaci iz Kudura šalju logoru ogroman lonac sveže ulovljene ribe. Tu je i spisak od sedamdeset i jedne vrste voća, povrća, osušenog povrća i insekata koje sakupljaju u šumi i koje gaje na svojim poljima sa naznakom njihove tržišne cene. Taj spisak je namenjen meni. To je samo spisak, ali to je takođe i karta njihovog sveta.

Stiže džunglaška pošta. Dva „biskvita“ za mene. Pesma i presovani cvet drugarice Narmade. Jedno veoma lepo pismo drugarice Mase (Ko je ona? Hoću li to ikada saznati?)

Drug Sukdev pita može li presnimiti muziku sa mog IPoda na svoj kompjuter. Slušam snimak Ikbal Banoa (Iqbal Bano) kako peva „Hum Dekheige“ (Bićemo svedoci dana) Faiza Ahmada Faiza (Faiz Ahmad Faiz) sa čuvenog koncerta u Lahoreu odžanog na vrhuncu represije u doba Zije ul Haka (Zia ul Haq).

Jab ahl-e-safa-Mardud-e-haram,
Masnad pe bithaiye jayenge

(Kada jeretici i osramoćeni
budu seli gore)

Sab taaj uchhale jayenge
Sab takht giraye jayenge

(Sve će krune biti zbačene
i svi prestoli prevrnuti)

Hum dekhenge

Pedeset hiljada lica u tadašnjem Pakistanu, koja su sačinjavala publiku, zapevala su pesmu izazova: „Inqilab Zindabad! Inqilab Zinabad!“ Sada, godinama kasnije, ova pesma odjekuje šumom. Čudno, kakvi savezi nastaju.

Ministar unutrašnjih poslova uputio je prikrivene pretnje onima koji „greškom pružaju intelektualnu i materijalnu pomoć maoistima“. Da li zajedničko slušanje Ikbala Banoa ispunjava ovaj uslov?

U zoru kažem drugovima Madavu i Džuri, mladom Mangtuu i drugima doviđenja. Drug Čandu je otišao da organizuje prevoz motorciklom za mene i vratiće se glavnim putem. Drug Rađzu ne dolazi (penjanje bi za njegova kolena bilo pravi pakao). Drugarica Niti (najtraženija), drugovi Sukdev, Kaila i još petorica odvešće me na vrh brežuljka. kada smo krenuli, Niti i Sukdev su spontano otkočili zatvarače svojih AK. To je bilo prvi put da sam ih videla da to rade. Približavamo se „granici“. „Znaš li šta treba da radiš ako se nađemo pod vatrom?“ pita Sukdev nonšalantno, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. „Da, odgovaram, odmah najaviti neograničeni štrajk glađu“.

Seo je na kamen i smejao se.

Penjali smo se otprilike jedan sat. Odmah ispod puta seli smo u jedan stenoviti zaklon potpuno sakriveni kao da smo u zasedi i čekali da čujemo zvuk motorcikla. Čim budu stigli, sledi brz oproštaj. Lal salaam, drugovi.

Kada sam se osvrnula, bili su još uvek tu. Mahali su. Mala grupica. Ljudi koji žive sa svojim snovima dok ostali svet živi sa svojim morama. Svake noći mislim na ovo putovanje, na noćno nebo, na sve one šumske staze. Vidim pete drugarice Kamle u njenim izlizanim sandalama osvetljene svetlošću moje džepne lampe. Znam da mora da bude u pokretu, da korača ne samo za sebe nego i da sačuva nadu u život za sve nas.
 


[1] Aluzija na izjavu indijskog premijera Manmohana Singa (Manmohan Singh)  koji je označio maoističku pobunu kao „najveću opasnost“ po Indiju.

[2] Pakistan i Indija su u ratu od sticanja nezavisnosti 1947. godine kada je došlo do podele bivše britanske kolonije na indijskom potkontinentu.

[3] Reč je o mogulskim carevima. Poslednjeg među njima zbacili su Britanci 1858. godine. Britanci su potom preobrazili zamindare u zemljoposednike (na štetu domorodačkih zajednica koje su imale zajedničko vlasništvo nad zemljom) . Od tada su zamindari služili kao posrednici kolonijalnoj eksploataciji.

[4] Materijal sačinjen od gvozdene rude procesom redukcije korišćenjem određenog ugljenog gasa.

[5] Kašmir je poprište separatističke borbe i pod ratnim zakonom.

[6] Sin Sonje i Radživa (Rajiv) Gandija, unuka Indire Gandi (bivšeg indijskog premijera) i praununka Džavarhalala (Jawaharlal) Nehrua (nekadašnjeg predsednika vlade Indije). Raul Gandi je od marta 2008. godine generalni sekretar Kongresne partije.

[7] „Lov i čišćenje“, protivgerilska milicija koju naoružava država a finansiraju veleposednici i rudarske kompanije, poznata po vršenju nasilja nad stanovništvom.

[8] Aluzija na jednog indijskog političara.

[9] Švedski laki mitraljez uglavnom sa nogarama.

[10] Muška odeća: komad tkanine koji muškarci opasaju oko struka.

[11] Automatska puška nove generacije, u naoružanju indijske armije od osamdesetih godina.

[12] Indijska automatska puška prethodne generacije (kopija belgijskog FAZ-a).

[13] Kalašnikov.

[14] Divizija je nivo političke organizacije oslobođenih područja. (Videti dalje).

[15] Adivasi su „plemenski narod“.

[16] Postoje četiri glavne kaste. Kaste su nasledne i nasilje viših kasti protiv nižih deo je dominacije. Braman, pripadnik gornje kaste, ne može da pije iz iste čaše kao pripadnici nižih kasti. Čak i pogled pripadnika niže kaste može da „uprlja“ jelo pa se ono, zbot toga, mora podvrgnuti ritualu čišćenja.

[17] Najviša kasta.

[18] Na engleskom „encounters“ (susreti). Radi se, zapravo, o pogubljenjima prikazanim kao sukob. Otud reč „borba“ pišemo sa navodnicama.

[19] Beedi su male indijske cigare koje se izrađuju tako što se malo duvana uvila u list tendua ili tamburinija (tamburini).

[20] Pais je stoti deo rupije.

[21] Pomoćnik policije.

[22] Radi se o legalističkoj i reformističkoj komunističkoj partiji koja je zastupljena u Parlamentu.

[23] Bharatiya Janata Party (BJP – Indijska narodna partija) je jedna od glavnih političkih stranaka Indije. Njeno obeležje je hinduističko-šovinističko

[24] Deo sarija koji pokriva grudi i pada na leđa.

[25] Omiljeno piće na bazi cveta mahue.

[26] IED – Improvised explosive device (improvizovana eksplozivna naprava. Radi se o ručno izrađenoj bombi koja se postavlja na put. Eksplozija glavnog punjenja (ručno izrađeni eksploziv ili nagomilane granate) izaziva se paljenjem  iz daljine male količine eksploziva električnim putem pri prolasku vozila.

[27] Klasika indijske kinematografije. Ovaj film, kojeg je 1957. režirao Mehbub Kan (Mehboob Khan), bio je kandidovan za Oskara kao najbolji inostrani film.

[28] Cf. http://www.secoursrouge.org/spip.ph...


 __________________________________________

ŽALBA OD 12. APRILA 2010. PROTIV ARUNDATI ROJ

 

Na dan 12. aprila 2010 jedan „običan građanin“ podneo je žalbu protiv Arundati Roj povodom objavljivanja njenog teksta „Walking With the Comrades“ (U koloni sa drugovima). Ovaj napis pojavio se 29. marta 2010 u izdanju nedeljnika „Outlook“. Tokom meseca februara, spisateljica je imala priliku da provede nekoliko dana u društvu maoističkih gerilaca u Dandakaranjskoj šumi. Ona je prešla preko zabranjene „granice“ da bi boravila među njima i posvedočila o onome što se događa s druge strane linije fronta operacije Green Hunt [Zeleni lov], koju trebutno vodi indijska vlada kako bi likvidirala one koje označava kao „najveću opasnost po bezbenost zemlje“. U svom izveštaju, Roj priča o svom putovanju, o merama povodom njenog dolaska, o svojim susretima sa borcima kao i o brojnim, čest veoma mladim ženama.

 

Ona takođe opisuje jednu veliku tradicionalnu narodnu svetkovinu kojoj je mogla da prisustvuje. Ali ona takođe upire prstom na očajnički život seljaka ovih zaostalih krajeva, na potpuno odsustvo zdravstvene infrastrukture, škola i na izuzetno loše stanje zdravlja osoba sa kojim se sretala. Kako sama kaže, cilj joj je bio da prenese informacije u vezi sa jednim stanjem za koje bi se moglo reći da je vanredno. Znajući da se nikakva vest o onome što se događa na drugoj strani ne objavljuje u buržoaskim medijima, ona ističe da je za indijsko stanovništvo, posebno gradsko, od prevashodnog značaja da zna šta se događa na drugoj strani kako bi, u vezi s tim, moglo da donese odgovarajuće odluke. Međutim, za podnosioca tužbe Visvadžita Mitru (Viswajit Mitra) ovaj napis nije ništa drugo do glorifikacije maoističkog pokreta. On, štaviše, tvrdi da Roj nastoji da omalovaži državni i pravni poredak. U vezi s tim, navodi njenu tvrdnju da je „barem ovde zajednica prisutna pri donošenju odluka. Nju ne donose sudije koje su izgubile svaki kontakt sa stanovništvom“.

 

Njegova tužba je podnesena na osnovu Specijalnog zakona o javnoj bezbednosti Čatisgara (CSPSA-a od 2005.) koji zabranjuje svaku pomoć ili doprinos terorističkim organizacijama. Međutim, po njemu, ovaj napis može biti tumačen kao namera da se podstakne davanje podrške maoistima. Ovaj zakon, po čijem osnovu je više aktivista bilo osuđivano i zatvarano, podvrgnut je kritici od dana njegovog usvajanja, zbog veoma široke definicije onoga što se može smatrati nezakonitom delatnošću kao i zbog striktnih sankcija se primenjuju na one koji se, po njegovom osnovu, osuđuju. Jedan advokat Vrhovnog suda govori o CSPSA ovim rečima: „Približni i široko koncipirani jezik kojim se utvrđuje i kriminalizira podrška nekoj terorističkoj organizaciji može da bude, a u prošlosti je bio, zloupotrebljavan. U smislu Zakona, čak i advokat koji zastupa maoistu pred sudom, ili lekar koji je negovao ranjenog maoistu, može da bude krivično gonjen“.

 

Zbog objavljivanja svedočanstva o onome što je videla i doživela u zabačenim i izolovanim šumama Dandakaranje, Arundati Roj bi mogla da dođe pod udar ovog žestoko kritikovanog, ali još uvek važećeg zakona. Preti joj kazna od najmanje dve godine zatvora.

 __________________________________________


AFERA „BINAJAK SEN“ (BINAYAK SEN)

 

 

Binajak Sen je pedijatar i renomirani specijalista. Poznat je po zalaganju da pruži zdravstvenu zaštitu najsiromašnijem stanovništvu nadzirući stanje zdravlja i ishrane stanovnika Čatisgara Chhattisgarh). Pored toga, on se bori za zaštitu ljudskih prava plemenskog stanovništva i drugih obespravljenih lica u Indiji. Sen je potpredsednik Narodne unije za građanske slobode (PUCL – People’s Union for Civil Liberties) koja je bazirana u državi Čatisgar i generalni sekretar svog ogranka u državi [Čatisgar]. U svojstvu člana PUCL-a, pomagao je pri organizovanju brojnih misija koje su vršile istragu o povredama ljudskih prava, uključujući o ubistvima nenaoružanih lica i nedužnih civila Salve Džuduma (Salwa Judum).

 

Sen je bio na nišanu zbog svog zalaganja za miroljubive mere. Kratko pre svog hapšenja, on je kazao:

 

„Poslednjih godina utvrdili smo da svuda u Indiji – a takođe i u državi Čatisgar – postoji jedan koordinisani program da se najsiromašnijem stanovništvu indijske nacije onemogući pristup osnovnim izvorištima zajedničkih dobara i prirodnim resursima kao što su zemlja i voda… Kampanja u Čatisgaru, zvana Salva Džudum, deo je ovog procesa kojim su stotine sela ispražnjena i pri čemu je na stotine lica – muškaraca i žena – ubijeno. Protiv njih su bile upućene naoružane milicije, a ljudi koji su protiv toga protestovali i pokušali da pokažu svetu stvarnost takvih kampanja – aktivisti koji se, kao ja, zalažu za ljudska prava – bili su takođe izloženi represiji države. U sadašnjem trenutku, aktivisti PUCL-a sekcije Čatisgar, čiji sam generalni sekretar, postali su poseban cilj ove akcije države. Nekoliko mojih kolega i ja izloženi smo kaznenim merama i nezakonitom hapšenju države Čatisgar. Sve ove mere preduzete su uglavnom u skladu sa primenom CSPSA-a“. [Specijalni zakon o javnoj bezbednosti Čatisgara].

 

Četrnaestog maja 2007. Binajak Sen je bio uhapšen na osnovu CSPSA-a u gradu Bilaspuru (Bilaspur) u Čatisgaru. Vlasti su ga optužile da radi kao kurir između uhapšenog maoističkog vođe Narajana Sanjala (Narayan Sanyal) i poslovnog čoveka Pijuša Gutije (Piyush Gutia), takođe optuženog da održava veze sa maoistima. Odmah nakon njegovog hapšenja došlo je do brojnih reakcija i pokrenuta je međunarodna kampanja za njegovo oslobađanje.

 

Affiche pour la 

libération de Binayak Sen
 Plakat međunarodne kampanje za oslobađanje Binajaka Sena.

 

Poznate ličnosti objavile su, 16. maja, kominike za štampu: „Više nezavisnih anketa opširno su ukaziale na lažne ’susrete’, silovanja, spaljivanje sela i preseljavanje desetine hiljada Adivasija (autohtonih plemena) i sistematsko lišavanje sredstava za preživljavanje. Hapšenje Sena je jasan pokušaj da se zastraše PUCL i drugi demokratski pokreti koji su se izjasnili protiv povrede ljudskih prava u državi“. Čim je bio uhapšen, njegov advokat je zatražio da bude oslobođen pod kaucijom. Kad god je podnosio takav zahtev, on je redovno bio odbijan, a pritvor Senu je bio produžavan. Početkom juna, pošto je zaplenila i analizirala sadržaj njegovog kompjutera, policija je izjavila da raspolaže kompromitirajućim dokazima protiv doktora Sena pa je, 3. avgusta, protiv njega podignuta optužba u sklkadu sa CSPSA-a.

 

Aktivista je, 10. decembra, pred više sudija izjavio da je bio uhapšen na osnovu iskonstruisanih optužbi o navodnim vezama sa naksalitima. Međutim, sudije su osporavale svaki njegov argument ističući da činjenica što on pripada PUCL-u ne znači da je nevin. Vlada Čatisgara, koja je trebala da odluči o Senovoj sudbini, stala je na stranu suda tvrdeći da je jasno da ovaj postupak ne bi bio pokrenut da nije postojao dokaz o Senovoj umešanosti u saradnju sa maoistima. Sen je, dakle, ostao u zatvoru sve do 25. maja 2009. kada je, po odluci Vrhovnog suda, konačno oslobođen uz kauciju zbog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja.

 

Kakvi su bili dokazi protiv Binajaka Sena zbog kojih je proveo dve godine u zatvoru, najvećim delom u samici? Jedna dopisnica koju je 3. juna 2006. poslao Senu maoistički rukovodilac Sri Narajan Sanjal, uhapšen u Rajpuru, u kojoj opisuje svoje stanje zdravlja i svoj slučaj, a na kojoj je udaren zatvorski pečat; jedna žuta brošura na hindiju „Povodom jedinstva između CPI [Komunističke partije Indije] (narodnog rata) i Maoističkog komunističkog centra“; jedno pismo koje je iz svog zatvora napisao član maoističke CPI Madanlal Bandžare (Madanlal Banjare), a koje je bilo adresovano na druga Binajaka Sena; jedan fotokopirani članak na engleskom pod naslovom „Naksalistički polret, pokreti plemena i žena“; rukom pisana fotokopirana zabeleška na četiri stranice o tome „kako treba obrazovati antiimperijalistički američki front“; članak od osam stranica „Globalizacija i sektor usluga u Indiji“. Danas, Binajak Sen nije više u zatvoru, ali iako je na slobodi pod kaucijom, on još uvek nije slobodan.

 

U aprilu 2009. Arundati Roj (Arundhati Roy) napisala je javnu izjavu osuđujući njegovo hapšenje i zahtevajući njegovo oslobađanje.

 

[Izjava Arundati Roj u prilogu]

 

IZJAVA ARUNDATI ROJ KOJU JE OBJAVIO POKRET RAJPUR SATJAGRAHA (RAIPUR SATYAGRAHA) ZA OSLOBAĐANJE DOKTORA BINAJAKA SENA (BINAYAK SEN): APRIL 2009.

 

Hapšenje doktora Binajaka Sena ima za cilj da ućutka i da kriminalzuje demokratski prostor. Ona ima za cilj da zadrži našu pažnju kako bi sudbine stotine drugih bezimenih lica – onih koji nemaju branioce i koji ne privlažnju novinara – ostale neprimećene i nezabeležene.

 

Doktor Binajak Sen je već 22 meseca u zatvoru. Uhapšen je na osnovu jednog od najdrakonskijih indijskih zakona, Specijanog zakona o javnoj bezbednosti Čatisgara ( CSPSA – Chhattisgarh Special Public Security Act). Ovaj zakon definiše „ilegalnu aktivnost“ na tako nejasan i neodređen način da čini svaku osobu krivom ukoliko ne može da dokaže svoju nevinost. Zahtev za puštanjem doktora Sena na slobodu pod kaucijom bio je dva puta odbačen, odmah na početku od strane Visokog suda Čatisgara (Chhattisgarh) i od strane Vrhovnog suda Indije. Nikojom prilikom nije vođena rasprava o suštini ovog slučaja. Drugog decembra 2008. Visoki sud Čatisgara je još jednom odbacio molbu za puštanje na slobodu pod kaucijom, bez rasprave o suštini slučaja, tvrdeći da nije došlo ni do kakvih promena u okolnostima. Međutim, u okolnostima je došlo do promene. Pre svega, tužba je bila podneta. Saslušana su 64 svedoka. Niko od njih nije izneo nikakav zakonski prihvatljiv dokaz u prilog navoda sadržanih u tužbi. Čak ni zatvorski činovnici, direktor i čuvar, koji su bili pozvani kao svedoci optužbe, isključili su mogućnost da je doktor Sen bio prenosilac pisama koje mu je dao Narajan Sanjal (Narayan Sanyal, za koga se govori da je visoki maoistički rukovodilac) koji se nalazi u zatvoru maksimalne bezbednosti u Rajpuru (Raipur). (Treba napomenuti da se Narajan Sanjal nalazi u takvom stanju da mu je s vremena na vreme potrebna hirurška intervencija, pa se time objašnjava zašto su zatvorske vlasti odobrile doktoru Senu da ga redovno posećuje).

 

Činjenica da doktor Sen mora da ostane u zatvoru iako je tužba protiv njega pretrpela potpuni neuspeh jasno ukazuje na veoma ozbiljno stanje koje danas vlada u Čatisgaru. U toj džavi je u toku građanski rat. Na stotine lica je ubijeno ili uhapšeno. Na stotine hiljada najsiromašnijih među najsiromašnijim skrivaju se po šumama strahujući za svoj život. Oni nemaju pristup hrani, pijacama, školama ili zdravstvenoj nezi. Na hiljade lica koja su preseljena u logore Salve Džuduma (Salva Judum), milicije koju podržava vlada, prikovana su u njima jer su ti logori pod nadzorom naoružane policije. Mržnja, nasilje i brutalnost cinički se potpiruju suprotstavljajući, na taj način, siromašnog još siromašnijem.

 

Jedva da ima sumnje da je doktor Sen u zatvoru zato što se pobunio protiv takve politike vlade Države, zato što se suprotstavio obrazovanju Salve Džuduma. Njegovo hapšenje ima za cilj da ućutka disidente i da kriminalizuje demokratski prostor. Ono ima za cilj da privuče svu našu pažnju kako bi sudbine stotine drugih bezimenih ljudi – onih koji nemaju branioce i koji ne privlače pažnju novinara – koji su izgladneli i koji umiru po šumama, ostale neprimećene i nezabeležene.

 

Sutra je Svetski dan zdravlja. Doktor Binajak Sen proveo je najbolji deo svog života radeći među najsiromašnijim stanovnicima Indije koji žive veoma daleko od očiju vlade, koji nemaju pristupa klinikama, bolnicama, lekarima i lekovima. Spasao je na hiljade lica od sigurne smrti koja im je pretila od malarije, dijareje i drugih lako izlečljivih bolesti. Međutim, on je u zatvoru, dok se oni, koji se otvoreno hvališu masovnim ubistvima, slobodni da vode svoje poslove pa čak i da se kandiduju na izborima.

 

Šta to govori o nama? Ko smo mi i kuda idemo?

Binayak Sen
Doktor Binajak Sen

 

_______________________________

OBAMINI RATOVI I ZAŠTO JE DEMOKRATIJA

„NAJVEĆA OBMANA NA SVETU“

 

Intervju Emi Gudmen (Amy Goodman) sa Arundati Roj (Arundhati Roy) na „Democracy Now!“ 23. marta 2010.

 

Razgovarali smo sa čuvenom indijskom književnicom i aktivistkinjom Arundati Roj o presedniku Obami, ratovima u Iraku i Avganistanu, o Indiji i Kašmiru i o drugim temama. Roj je takođe govorila o svom putu u srce centralne Indije kako bi izvestila o maoističkom ustanku.

 

Prepis zvučnog snimka

 

ANDŽALI KAMAT (ANJALI KAMAT): Provešćemo ostatak vremena sa čuvenom književnicom i indijskom aktivistkinjom Arundati Roj i razgovarati o skrivenom licu Indije, zemlji koja se ponosi time da je poznata kao najveća demokratija na svetu.

 

Ovog meseca kada je „Forbes“ objavio svoj svoj godišnji spisak multimilionera sveta, indijska štampa je razdragano izvestila da se na listi desetorice najbogatijih ličnosti sveta nalaze i dva Indijca.

 

Za to vreme hiljade pripadnika indijskih paravojnih formacija i policajaca vode rat protiv jednog dela najsiromašnijih stanovnika indijskog potkontinenta koji žive na najdubljem dnu onoga što se zove plemenskim pojasom zemlje. Prema odgovornim indijskim ličnostima, više od jedne trećine zemlje, posebno šumska područja bogata rudama, nalaze se delimično ili potpuno pod kontrolom maoističkih pobunjenika poznatih takođe i po nazivu naksaliti. Indijski premijer nazvao je naksalite „najozbiljnijom opasnošću po unutrašnju bezbednost“. Prema zvaničnim podacima, tokom sedam poslednjih godina u borbama je poginulo oko 6.000 lica od kojih su polovina bili civili.

 

Početkom ovog meseca, vođa marksističkog ustanka Kotesvar Rao (Koteswar Rao) zvani Kišendži (Kishenji), pozvao je spisateljicu i dobitnicu nagrade Buker (Booker) Arundati Roj da posluži kao posrednik u pregovorima o miru sa vladom. No, ne mnogo kasnije, ministar unutrašnjih poslova Indije G.K. Pilaj (Pillay) kritikovao je i Roj i sve one koji su državno nasilje nad maoistima zvanično nazvali „genocidom“.

 

G.K. PILAJ: Ako su maoisti ubice, nazovite ih onda, molim vas, ubicama. Kada su maoisti od juna do decembra prošle godine poubijali 159 nevinih civila, zašto to nije bilo podvrgnuto kritici? Da je počinilac bila vlada, onda bi mnogi kazali da se radi o genocidu. Zašto ono što čine maoisti nije genocid?

 

EMI GUDMEN: Dobro, Arundati Roj je nedavno imala jedan izuzetan susret sa naoružanim gerilcima u centralnoj Indiji. Provela je nekoliko nedelja putujući sa ustanicima kroz srce maoističke teritorije i napisala o tome esej od 20.000 reči koji je ovog vikenda bio objavljen u indijskom časopisu „Outlook“ pod naslovom „Walking With the Comrades“ (U koloni sa drugovima).

 

Sada nas je spisateljka i poznati borac za međunarodnu pravdu posetila u Njujorku. Ona je dobitnik nagrade za slobodu kulture Fondacije Lanan (Lannan) za 2002. godinu i autor je serije knjiga, uključujući roman „Bog malih stvari“ za koji je dobila Bukerovu nagradu. Njena najnovija zbirka eseja, koju je objavio Haymarket je „Field Notes on Democracy: Listening to Grasshoppers“ (Zapisi sa terena o demokratiji: slušajući skakavce).

Arundati Roj, dobrodošli u Democracy Now!

 

ARUNDATI ROJ: Hvala, Emi.

 

EMI GUDMEN: Pre nego što započnemo razgovor o Vašem veoma zanimljivom putovanju, stižete ovama o sedmoj godišnjici američke invazije Iraka. Vi ste od samog početka bili veoma kritični prema ratu. Sećam se da sam Vas videla kako sa velikim Hauardom Zinom (Howard Zinn) držite govor protiv rata u crkvi Riversajd (Riverside). Šta mislite o tome sada, sedam godina kasnije? Kako se to odrazilo na Vaš kontinent? Kako to pogađa Indiju?

 

ARUNDATI ROJ: Znate, najtužnije je što je, prilikom izbora u SAD, sve bilo usmereno na govor o promenama u koji se moglo verovati tako da su čak i najciničniji među nama, kada smo videli da je Obama pobedio na izborima, bili uzbuđeni, a najsrećniji su bili posebno ljudi koji su delovali u pokretu za građanska prava itd. Ustvari, ono što se dogodilo i dočega je došlo jeste da se rat proširio. Dobio je [Obama] Nobelovu nagradu za mir, ali je to iskoristio da bi opravdao rat. To je bilo, otprilike, kao da su suze sreće Crnaca, koji su videli kako Crnac dolazi na vlast, bile prilepljene na oči svetske elite koja ga je gledala kako opravdava rat.

 

Odatle otkud dolazim, to je skoro kao… Mislim da on čak ne shvata šta čini američka vlada. Oni ne shvataju prirodu terena po kome se kreću. Kada se govori „treba da istrebimo talibane“, šta to treba da znači?  Talibani nisu određena količina lica. Talibani su ideologija koja je nastala u jednom istorijskom trenutku i koju su, u svakom slučaju, stvorile SAD.

 

U Iraku, rat se nastavlja. Očevidno, Avganistan ustaje i buni se. To se proširilo na Pakistan i sa Pakistana na Kašmir i na Indiju. Tako vidimo kako se ova supersila na neki način zaglibila u živi pesak konceptualne nesposobnosti da razume šta čini, kako da izađe ili kako da ostane. To će da udavi ovu zemlju [SAD] i mislim da je zaista šteta, na neki način, baerm je Džordž Buš bio skoro besraman u svojoj gluposti po ovom pitanju, dok je sada sve dimna zavesa i igra ogledala, pa je ljudima teže da dešifruju ono o čemu se radi. A, ustvari, rat se proširio.

 

ANDŽALI KAMAT: Ali, Arundati, kako objašnjavate ulogu Indije u širenju rata u Avganistanu i u Pakistanu? Odnosi između Indije i Pakistana su veoma dobri.

 

ARUNDATI ROJ: Pa, uloga Indije… Uloga Indije je, za sada, pokušaj pozicioniranja, kako se sve vreme govori, kao prirodnog saveznika Izraela i SAD. Indija nastoji da stekne uticajni položaj u Avganistanu. Mislim da bi vlada SDA rado videla indijske trupe u Avganistanu. Ali, ne može se raditi otvoreno jer bi to, jednostavno, dovelo do eksplozije. Zbog toga se pribegava svim sredstvima kako bi se stvorila uticajna sfera u zemlji. Na taj način je indijska vlada duboko upletena u Veliku igru, a posledica toga su napadi u Kašmiru i u Mumbaju, ne u neposrednoj vezi sa Avganistanom, ali ovaj vid manevrisanja dobija smisao u celokupnom kontekstu.

 

EMI GUDMEN: Za američku javnost, ali i za javnost izvan tog područja, da li biste mogli da nam govorite o jednom regionu za koji ste posebno zainteresovani: za Kašmir. Većina ljudi, kada čuje ovu reč, misli na pulover. To je zapravo ono, na šta oni pomišljaju kada čuju reč „Kašmir“.

 

ARUNDATI ROJ: Dobro, mm-hm…

 

EMI GUDMEN: Trebalo bi početi od nas samih i kazati o čemu se radi, čak odrediti ga geografski za nas.

 

ARUNDATI ROJ: Pa, Kašmir je, kako se to u Indiji kaže, deo neobavljenog posla kada su deljeni Indija i Pakistan. Kao i uvek, to je poklon britanskog kolonijalizma. Oni su nam ostavili taj problem kada su odlazili, hoću da kažem, kada su se povukli. Kašmir je bio nezavisna kraljevina sa muslimanskom većinom kojom je vladao jedan hinduistički kralj. A kada je 1947. došlo do podele, skoro je milion lica izgubilo život jer je linija, koja je bila povučena između Indije i Pakistana, prolazila kroz sela i zajednice. I dok su hinduisti bežali iz Pakistana, muslimani su bežali iz Indije. Bilo je pokolja na obema stranama.

 

Začudo, Kašmir je, u to vreme, bio miran. Ali kada su sve nezavisne kneževine u Indiji i u Pakistanu bile pozvane da se opredele bilo za Indiju, bilo za Pakistan, u Kašmiru je kralj bio neodlučan pa je ta njegova neodlučnost navela vojnike i nezvanične pakistanske borce da uđu u zemlju. Kralj je pobegao u Džamu (Jammu), a zatim se priključio Indiji. Međutim, u Kašmiru je već postojao pokret za demokratiju. Evo, to je priča.

 

Od tada je uvek vođena borba za nezavisnost ili za samoopredeljenje, a ona se 1989. preobrazila u oružanu pobunu koju je Indija ugušila vojnim sredstvima. I danas je najjednostavniji način da se objasni eskalacija onoga što se događa jeste da SAD imaju u Iraku 165.000 vojnika dok indijska vlada ima 700.000 vojnika u Kašmirskoj dolini – hoću da kažem, u Kašmiru – snage bezbednosti koje vrše vojnu okupaciju. To je, zapravo, vojna okupacija.

 

[PESMA]

 

EMI GUDMEN: Poznajete li ovu pesmu, Andžali?

 

ANDŽALI KAMAT: Da, „Hum Dekhen Ge“ od Ikbala Banoa (Iqbal Bano). Arundati Roj, Vaš poslednji članku u „Outlook“-u „Walking With the Comrades“ završavate govoreći o ovoj pesmi koja je pratila pobunu tolikog broja ljudi u Pakistanu, ali koju Vi stavljate u jedan sasvim drukčiji kontekst. Počnite da nam pričate o onome što se događa u šumama Indije. kakav je to rat koji Indija vodi protiv najsiromašnijih, protiv ljudi koje nazivaju pripadnicima plemena, urođenicima, Adivasijima? Ko su maoisti? Šta se tamo događa i kako ste tamo došli?

 

ARUNDATI ROJ: Pa, to traje već prilično dugo, ali, u suštini, postoji jedna veza. Ako se imaju u vidu Avganistan, Vaziristan (Waziristan), države u severoistočnoj Indiji i ceo rudni pojas od Zapadnog Bengala do Čatisgara i koji prolazi kroz Džarkanu i Orisu – to je ono što se u Indiji naziva  Crvenim koridorom – onda je čudno da se na celu stvar gleda kao na plemenski ustanak. U Avganistanu je to, naravno, poprimilo oblik radikalnog islamističkog ustanka. Ovde je to radikalni ustanak levice. Međutim, agresija je ista. To je agresija kompanija protiv tih ljudi. Otpor je poprimio drukčije vidove.

 

Ali u Indiji, on je poznat kao Crveni koridor i, ako se gleda karta Indije, plemenska područja, šume, rude i maoisti, svi su tu nagomilani. Uostalom, tokom poslednjih pet godina, vlade ovih [saveznih indijskih] država potpisale su protokole o sporazumu sa rudarskim kompanijama u iznosu od više milijardi dolara.

 

ANDŽALI KAMAT: MOU, Memorandums of Understanding, protokoli o sporazumu…

 

ARUNDATI ROJ: Memorandums of Understanding, ali na takav način da mi smatramo taj koridor isto onoliko MOUistički kao što je maoistički. Znate? Zanimljivo je da je nekoliko takvih MOU-a bilo potpisano 2005. Bilo je to upravo onda kada je ova vlada [Partije] Kongresa došla na vlast i kada je premijer Manmoan Sing (Manmohan Singh) kazao da maoisti u Indiji predstavljaju „najveću opasnost po unutrašnju bezbednost“. Čudno je da je on to izjavio u vreme kada su maoisti zapravo bili desetkovani u državi Andra Pradeš (Andra Pradesh). Mislim da su pobili 1.600 lica. Ali, samo što je to bilo izrečeno, akcije rudarskih kompanija munjevito su skočile zato što je to, naravno, bio znak da je vlada spremna da nešto preduzme po ovoj stvari. Tada je počeo ovaj napad protiv njih koji je doveo do operacije Zeleni lov čiji je cilj da se u plemenska područja upute desetine hiljada propadnika paravojnih formacija.

 

Ali, pre operacije Zeleni lov, oni su pokušali s nečim drugim: da u jednoj državi kao što je Čatisgar, kroz koju sam nedavno prolazila, obrazuju neku vrstu naoružane plemenske milicije koja bi jednostavno upadala u šumu. Ova milicija je spaljivala selo za selom. Otprilike 640 sela bilo je manje-više ispražnjeno. Plan je bio da se obrazuju takozvana „strateška naselja“ koja su Amerikanci pokušali da stvore u Vijetnamu, a koja su najpre izmislili Britanci u Maleziji pri čemu se radi o tome da se ljudi prisile da se presele u policijske logore duž puteva, kako bi se stanovništvo moglo kontrolisati, dok su sela ispražnjena kako bi šume bile otvorene za kompanije.

 

A ono što se dogodilo u toj zoni, u Čatisgaru, jeste da je od oko 350.000 lica, 50.000 otišlo da živi u logorima. Neki su bili prisiljeni, neki su otišli dobrovoljno, dok je ostatak jednostavno nestao sa vladinog radara. Mnogi su se iselili u druge države kako bi radili kao migranti, ali su mnogi drugi nastavili da se skrivaju po šumama. Njima više nije bilo moguće da se vrate u svoje domove, ali ni oni sami više nisu bili željni da to učine. Činjenica je da su maoisti na ovom području već trideset godina, da rade sa ljudima, itd. Dakle, otpor je počeo daleko pre pojave rudarskih kompanija, davno, davno pre, Stoga je on duboko ukorenjen. A operacija Zeleni lov pokrenuta je zato što je ona milicija, zvana Salva Džudum (Salwa Judum), pretrpela neuspeh. Stoga oni sada povećavaju ulog, jer se oni MOU-i nalaze u stanju iščekivanja. A rudarske kompanije nisu navikle da čekaju. Znate, u pitanju je mnogo novca koji čeka.

 

Htela bih da kažem da ne upotrebljavam izraz „genocidni rat“ tek onako, na retorički način. Putovala sam u tu zonu i ono što sam videla jesu najsiromašniji ljudi koji su van domašaja države. Tamo nema klinika, nema obrazovanja, nema ničega. Sada, međutim, tamo postoji neka vrsta opsadnog stanja zbog kojeg ljudi ne mogu da izlaze iz svojih sela da bi nešto kupili na pijacama, jer su pijace pune informatora koji denunciraju: ova osoba je povezana sa poktretom otpora, itd.… Nema lekara. nema lekarske pomoći. Ljudi pate od gladi krajnjih razmera, od neishranjenosti. Na taj način ne radi se samo o ubijanju. Ne odlazi se tamo samo da bi se žarilo, palilo i ubijalo. Reč je o jednom veoma ranjivom stanovništvu koje je pod opsadom, koje je izolovano od svojih resursa i koje je surovo ugroženo. Ali, mi smo u demokratiji. A znate li kako se čisti teren u demokratiji za velike kompanije? Ne ubijanjem ljudi, nego stvaranjem uslova u kojima se oni stavljaju pred izbor ili da odu, ili da crknu od gladi.

 

ANDŽALI KAMAT: U Vašem članku opisujete ljude sa kojma ste putovali, naoružane gerilce, kao Gandijevce s puškama. Možete li nam reći šta pod tim podrazumevate i šta mislite o nasilju koje sprovode maoisti?

 

ARUNDATI ROJ: Znate, u Indiji se intenzivno raspravlja o ovom pitanju uključujući u krugovima dominrajuće levice i naprednih intelektualaca koji ispoljavaju mnogo, mnogo nepoverenja prema maoistima zbog njihove problematične prošlosti, a zbog mnogih stvari o kojima govore njihovi ideolozi naježiće vam se koža.

 

Ali kad sam bila tamo, moram da kažem da sam bila iznenađena onim što sam videla jer, mislim, da se tokom poslednjih trideset godina kod njih nešto radikalno promenilo. Važno je da u Indiji ljudi pokušaju da prave razliku. Oni kažu da maoisti postoje i to odmah pošto su rekli da i pripadnici plemena postoje. Ustvari, maoisti su pripadnici plemena, a pripadnici plemena imaju istoriju otpora i buna koja je nekoliko vekova starija od Maoa. Zbog toga smatram da se, na jedan određeni način, radi samo o imenu. Samo o imenu. Međutim, bez ove organizacije pripadnici plemena ne bi mogli da obrazuju takvu snagu otpora. Ukratko, to je komplikovano.

 

Ali kada sam živela sa njima i provela mnogo vremena marširajući s njima, uvidela sam da je to armija koja je gandijevskija od ma kog gandijevca i koja ispušta manje ugljenika od ma kakvog jevanđeliste klimatskih promena. I, kao što sam kazala, čak je i tehnika njihovih sabotaža gandijevska. Znate, oni ništa ne rasipaju. Oni ne žive ni od čega. A što se tiče spoljnog sveta, pre svega mediji već odavno nisu prestajali da šire laži o njima. Nekoliko krvavih sukoba, o kojima je javljala štampa, nisu se dogodili. To sam sama utvrdila. A kada su se događali, onda je za mnoge od njih postojao određeni razlog.

 

Ono što sam zaista htela da pitam ljude jeste kada se radi o nenasilnom otporu – o tome sam i sama govorila. Sama sam kazala da će one biti najveće žrtve oružane borbe. Ali kada sam bila tamo, utvrdila sam da je suprotno bilo tačno. Otkrila sam da 50% boračkog sastava sačinjavaju žene. Razlog što su se žene u velikoj meri priključile borbi je u tome što su maoisti, tokom pedeset godina, radili sa ženama. Organizacija žena ima 90.000 članica i to je zacelo najveća feministička organizacija u Indiji i svih ovih 90.000 žena besumne su maoisti. No vlada je sebi uzela pravo da puca izbliza na svaku od njih. Možemo se, stoga, pitati hoće li pucati na svih ovih 90.000 žena?

 

EMI GUDMEN: Arundati Roj, lider maoista tražio je od Vas da budete pregovarač, posrednik između njih i indijske vlade. kakav je Vaš odgovor?

 

ARUNDATI ROJ: Ne bih bila dobar posrednik. To nije deo mojih sposbnosti. Mislim da bi neko to trebalo da bude, ali ne mislim da bi to trebalo da budem ja, zato što nemam ni najmanju predstavu kako da to činim. A ko to zna? Evo, ne verujem da treba da se mešamo u stvari o kojima ništa ne znamo. To sam uvek jasno isticala. Ne znam zašto su spomenuli moje ime, ali mislim da u Indiji postoje ljudi koji imaju tu sposobnost i koji bi mogli da to učine jer je to veoma, veoma hitno. Operaciju Zeleni lov treba ukinuti. To je hitno i bila bi glupost da se neko kao ja upregne u to, jer ja sam isuviše nestrpljiva. Preveliki sam nonkonformist i nemam za to potrebne sposobnosti.

 

EMI GUDMEN: Htela bih da kažem, vraćajući se na Kašmir, da kada je senator Obama bio predsednički kandidat, on je, u jednom intervjuu, govorio o Kašmiru kao o nekoj vrsti bureta baruta. Kazao je da treba da rešimo problem koji postoji između Indije i Pakistana u vezi sa Kašmirom kako bi Pakistan mogao da se usredsredi na borce. Možete li nam nešto reći o ovom buretu baruta i šta bi, po Vašem mišljenju, trebalo da se radi?

 

ARUNDATI ROJ: Pa, mislim, na žalost, da je suština Kašmirskog pitanja u tome što se Indija i Pakistan ponašaju kao da je Kašmir bio problem. Ustvari, Kašmir je za obe vlade rešenje. Kašmir je mesto na kome oni mogu da razmenjuju niske udarce. Oni ne žele da reše to pitanje, jer čim imaju neki unutrašnji problem, oni uvek mogu da izvuku ovog zeca iz šešira. Stoga sam uverena da ove dve zemlje neće rešiti problem.

 

A ono što se događa završava se time što ovde postoji stanovništvo koje je godinama izloženo neizrecivoj bedi i što se, u vezi s tim, opet šire tolike laži. Indijski mediji su jednostavno… Falsifikovanje svega što ej u vezi sa Kašmirom je neverovatno. Pre samo dve godine… Ili je to bilo prošle godine? Pre dve godine došlo je do masovnog ustanka u Kašmiru. Bila sam na licu mesta. Nikada nisam videla tako nešto. Milioni ljudi su se sve vreme nalazili na ulici. A…

 

EMI GUDMEN: A zašto su se bunili?

 

ARUNDATI ROJ: Ustali su za nezavisnost. Znate, ustali su za nezavisnost. A onda, znate, kada su se digli na oružje, to je bila greška. Kada su se digli bez oružja, to je takođe bila greška.

 

A sredstvo kojim su bili neutralisani bili su izbori. Pozvali su ih na izbore i to je zaista bilo impresivno. Učešće je bilo ogromno i svi su – u Indiji imamo puno stručnjaka za izbore – proveli vreme analizirajući procene na televiziji i tako to, ali niko nije spomenuo da su, u međuvremenu, svi vođi ustanka bili uhapšeni. Niko se nije pitao kakvi su to izbori kada imate 700.000 vojnika koji ih kontrolišu na svakih pet metara, za sve vreme, tokom čitave godine. Niko nije govorio o tome da je u svakom izbornom okrugu bio zaveden policijski čas. Niko se nije upitao šta to znači za ljude koji se nalaze pod ovim vidom okupacije. Treba im neko kome se mogu okrenuti kada ko nestane odnosno treba im predstavnik.

 

Usled svega toga ponovo je došlo do nasilja. To je neka vrsta trajnog ciklusa u kome je svaki moralni smisao odsutan, a koji je, naravno, u funkciji njihove geopolitike. I jasno je da je sada veoma u modi da se kaže da u međunarodnoj diplomatiji nema morala, ali iznenada, kada su u pitanju ubistva koja su počinili maoisti, onda imamo čitavu bujicu moralnih propovedi. Znate, ljudi to koriste kada im to odgovara.

 

ANDŽALI KAMAT: A, Arundati, u Indiji i u SAD, u meri u kojoj se ratovi šire, u meri u kojoj se vojne okupacije, kako ste naglasili, protežu na Kašmir, na Irak, na Avganistan, kakva je Vaša poruka antiratnim aktivistima za mir u svetu ovde i u Indiji? Šta, po Vama, ti ljudi treba da rade?

 

ARUNDATI ROJ: Vidite, htela bih samo da dodam još nešto: da u Kašmiru, kako sam kazala, ima 700.000 vojnika koji su pretvoreni u administrativne policijske snage. U Indiji, u kojoj ne žele otvorenu objavu rata protiv Adivasija, postoji paravojna policija obučena da bude armija. Na taj način policija se preobražava u vojsku. A da bi se nametnula ova stopa rasta, čitava zemlja se, u suštini, pretvara u policijsku državu.

 

Želim samo još nešto da kažem o demokratiji. Znate, izbori u Indiji koštaju više nego u SAD. Mnogo više. U ovoj jadnoj zemlji, oni koštaju daleko više. Njima se najviše oduševljavaju kompanije. Članovi parlamenta su većinom milioneri. Ako gledate statistiku, ustvari ova velika većina počiva na 10% glasova. BBC je organizovao kampanju u kojoj su imali panoe sa novčanicom od 500 dolara koja se pretvarala u novčanicu od 500 rupija, sa Bendžaminom Frenklinom,  s jedne, i Gandijem s druge strane, koji govori: „Kya India ka vote bachayega duniya ka note?“ što znači: „Hoće li indijsko glasanje spasti tržište?“ Znate, birači se pretvaraju u potrošače. To što se sada događa je jedna vrsta prevare.

 

Stoga prva poruka koju imam za mirovne aktiviste je… U svakom slučaju, ne znam šta je smisao toga. Šta znači „mir“? Znate, moguće je da nam ne treba mir u ovom nepravednom društvu zato što je to način da se prihvati nepravda. Ono što nam treba jesu ljudi koji sposobni da pruže otpor. Ne samo o vikendu. Nema mira, nema ni vikenda! U zemljama kao što je Indija sada se samo može reći: „Dobro, hajde da demonstriramo u subotu. Možda će obustaviti rat u Iraku“. Ali u zemljama kao što je Indija ljudi plaćaju svojim životima, svojom slobodom, svime. Hoću da kažem da je ovo sada otpor koji može da prouzrokuje posledice. Ne može se delovati… To ne može da bude nešto ako ostane bez posledica. Moguće je da ih ne bude, ali treba shvatiti da, ako se nešto želi promeniti, onda treba uzeti na sebe i određeni rizik. Treba izaći i rizikovati svoje snove, jer su stvari pale na veoma nisku tačku.

 

EMI GUDMEN: Arundati Roj, želimo da Vam puno zahvalimo što ste bili s nama. Njena poslednja knjiga zove se „Field Notes on democracy: Listening to Grasshoppers“. Nadam se da ću, kroz nedelju dana, biti s Vama i Noamom Čomskim (Noam Chomsky) u Kembridžu.

 


Izvor :  Walking With The Comrades

Originalni članak objavljen 29. marta 2010.

O autorki  

Vladislav Marjanović je pridruženi autor  Tlakskale, međunarodne mreže prevodilaca za jezičnu raznovrsnost. Ovaj prevod je slobodan za reprodukovanje pod uslovom poštovanja integriteta teksta, autorke, prevodioca i izvora.

URL ovog članka na sajtu Tlakskale (Tlaxcala) :
http://www.tlaxcala.es/pp.asp?reference=10718&lg=ot

  


TYPHOON ZONE : 04/06/2010

 
 PRINT THIS PAGE PRINT THIS PAGE 

 SEND THIS PAGE SEND THIS PAGE

 
BACK TO LAST PAGEBACK TO LAST PAGE 

 tlaxcala@tlaxcala.es

PARIS TIME  8:12