Šta, meðutim, da se radi ako narod glasa drukèije nego što to želi ona manjina koja smatra da ima monopol na istinu? E, onda ga treba naterati da promeni volju. Pošto narod ionako nije ništa drugo do, kako reèe jedan visoki èinovnik pre dva veka, stoka bez repa tako da ga svaki demagog može da zavodi kako hoæe, onda se njegova volja mora usmeravati. U protivnom, posledice mogu biti kobne. Ne sme se, naime, zaboraviti, da je èak i Hitler došao na vlast odlukom glasaèa. Nije li to dokaz spremnosti naroda da se prepusti èak i najopasnijim demagozima? No to mu nije bio poslednji greh. U Irskoj je narod 12. juna 2008. godine iskoristio referendum da bi Evropskoj povelji odluèno kazao „ne“. Meðutim, ovaj put je naðeno efikasno sredstvo da bi se narod izveo na pravi put. Brisel mu je stavio na znanje da æe se referendumi ponovljati sve dotle dok ne bude glasao kako treba. Poruka je bila shvaæena i, uz pomoæ meðunarodne finansijske krize, referendum od 2. oktobra 2009. završen je odluènim „da“ u prilog Evropske povelje. Tako je Evropska unija bila spašena. Neoliberalizam takoðe.

Demokratija je, dakle, funkcionisala. Naravno, ne narodna, nego ona koju profesionalni politièari vode u ime naroda i koji sa vrha svojih kula od slonovaèe veruju da više vide od onih koji se nalaze u njihovom podnožju, odnosno na nižim stupnjevima društvene lestvice. Ne kaže li se, uostalom, da je sva vlast od Boga?

Takvo je shvatanje dodatni razlog za podsticanje izgradnje verskih graðevina. Što ih je više, utoliko bolje. Zvonici i minareti ðuture? Što da ne? Neæemo se, valjda, odreæi multikulturalizma zbog krajolika! Uostalom, pejzaž se, tokom istorije, menjao. Zvonici i minareti zamenili su antièke hramove i poèeli jedni drugima da konkurišu. U ponekim krajevima oni su se, u skladu sa zakonom jaèega, smenjivali ili, sticajem okolnosti, koegzistirali. Takav je sluèaj na Balkanu gde se zvonici i minareti  nalaze mestimièno èak i u neposrednom susedstvu. Time pejzaž nije nagrðjen. Naprotiv, on je, zahvaljujuæi ovom mešanju, èak i ulepšan. Uostalom, može se sasvim lepo živeti jedno uz drugo ukoliko vlasti (svetovne i duhovne) ne podstièu antagonizme.

Vlast, meðutim, ima drugu logiku. Religija je idealno sredstvo za manipulisanje duhovima. Ona može da ih smiri i olakša pastvi da se pokori sudbini, ali može takoðe da pretvori jaganjce u vukove. Monoteistièke religije su u tome pravi majstori koji ne prestaju da da to dokazuju. Polazište im je isto, naime da je Bog samo jedan. No kada je u pitanju naèin komuniciranja s njim, onda su razlike uoèljive. Javlja se konkurencija jer treba ne samo zadobiti božju milost nego i spasti duše, a uz njih i njihov materijalni doprinos ustanovi koja ih zastupa kao i hijerarhiji koja njima upravlja. Buduæi da se kroz ritual prepoznaju vernici, svaki pokušaj jedne religije da lovi duše u zabranu druge propagiranjem sopstvenog kulta izaziva reakcije koje su èesto sve drugo osim miroljubivih.

Usled svega toga je sudar civilizacija, èija je emanacija religija, veæ u toku. Neæe li on biti pojaèan dozvolom da se grade minareti u samom srcu Evrope? Švajcarski narod, koji nije ratovao bezmalo puna dva veka, sada se uzrujao. Minareti uz zvonike? Posledice bi mogle da budu nepredvidljive. Verski fanatici, iako u neznatnoj manjini, izbijaju u prvi plan, a sa njima ne samo verska, nego i seksualna diskriminacija uz primenu drakonskih kazni koje potièu iz Srednjeg veka, ako ne i iz ranijih vremena. Sve to najavljuje duhovnu dehumanizaciju sveta. Niko, naime, ne može da zna hoæe li militantnost jedne verske manjine povuæi za sobom i ostale, za sada još tolerantne, istovernike. Instinkt upozorava: bolje ne pustiti vuka u stado. Drugim reèima, ne graditi minarete.

Narod je kazao svoju reè i njegova volja treba poštovati. Za to se zalažu svi demokratski ustavi. Ali kako su se vremena promenila. Nije više na narodu da odluèuje, nego na onima koji su iznad naroda, bilo u zemlji bilo u inostranstvu. Po njima, naèelo verske trpeljivosti smatra se meðunarodnim pravom koje, kao takvo, ima veæu težinu od narodne volje. Kao takvo, ono se ne može prenebregavati. U protivnom mogle bi nastati nevolje. Svet, naime, ne živi više po izolovanim alpskim naseljima nego u globalnom selu u kome je cirkulacija ideja, roba pa èak i ljudi zajemèena. Nije važno što je u nekim zemljama Bliskog i Srednjeg istoka verska trpeljivost nepostojeæa, što se u njima gaze ljudska prava ili stranci drže kao taoci (Švajcarska se s tim problemom upravo suoèava). Važnije je pokazati se velikodušnim, jer ko zna šta se može dogoditi ako se, zbog švajcarske privrženosti demokratiji, bude poštovao zahtev naroda da se zabrani gradjenje minareta? Petrodolari bi mogli da se odliju u banke izvan Švajcarske, a postojeæi ulozi iz njih povuèeni. Šta više i snabdevanje Švajcarske naftom moglo bi da se poremeti. Libijski voða Muamar el Gadafi na tome veæ radi. Ne može se nekažnjeno privoditi sin kralja tradicionalnih afrièkih kraljeva, sultana i šeika zbog žalbe zlostavljane posluge. Najzad, ako bi se narodnim glasanjem doveli verski simboli u pitanje, onda bi se time moglo iæi na ruku onima koji žele da zabrane širenje odreðenih hrišæanskih verskih pokreta koji imaju svoje pravno ili finansijsko uporište u Sjedinjenim Amerièkim Državama, a  koje se, izvan njih, još uvek smatraju sektama. Možda zbog toga što pojedine verske zajednice, koje se predstavljaju hrišæanskim propovedaju da je lièno bogaæenje bogougodno. Treba verovati… u rast, pogotovu u Africi gde rastu samo dve stvari: pljaèka sirovina i siromaštvo.

Naravno svet, bolje reæi meðunarodna zajednica, ne može da dozvoli da bude izvrgnut ruglu jednim referendumom, pogotovu onim koji je organizovan na zahtev švajcarske krajnje desnice. To bi bilo ravno legalizovanju ksenofobije i povredi naèela globalizacije. Zar nije bolje, da se gradnja minareta dopusti umesto da se zabrani? Uostalom, ako ikada doðe do sukoba meðu zajednicama koji bi destabilizovao zemlju, još uvek postoje snage (naravno, mirovne) koje su spremne da intervenišu. Preventivno, dabome.

Nije li meðutim bolje preduprediti prevenciju? Na primer, dijalogom. O ovoj dobroj staroj ideji uporno se raspravlja po forumima na svim nivoima. Rezultati ne izostaju, jer se do saglasnosti se lako dolazi za okruglim konferencijskim stolovima. No, èim se oni napuste, sporovi ponovo iskoèe. Znaèi, treba opet diskutovati. Pritom treba biti uporan. Poput Sizifa. Rezulati su, naravno, odgovarajuæi. Javnost je bombardovana konferencijama, kampanjama, simpozijumima, radionicama, hartijama, knjigama, nauènim radovima, govorima (veoma lepo sroèenim), pa èak i propovedima. No da li je time ostvarena komunikacija?

Tu je oèevidno došlo do kratkog spoja. Nemoguæe je voditi dijalog meðu religijama èije dogme svode veru na strogo održavanje rituala i tradicija. Ali dok su za „one na vrhu“ rituali sredstvo za manipulaciju (koje znaju veoma vešto da prilagode potrebi trenutka, pa èak i da ih žrtvuju u interesu dnevne politike), za „one, tamo dolje, u bazi“ obredi su bili – i ostaju – pitanje kolektivnog identiteta i seæanja na jednu idealizovanu prošlost u kojoj se èinilo da je svet još bio u redu. Meðutim, sve religije (èak i mnogobožaèke) su nosioci i metaforièkih poruka koje treba dešifrovati kako bi se mogao shvatiti njihov duh. Bude li se na tome radilo širom sveta, onda bi religije našle mesto koje im u društvu pripada, naime tradicije koja zbližava bez pritiska, koja oplemenjuje jer ne povlaèi sankcije i koja omoguæava komunikaciju sa drugima putem meðusobnog uticaja. U tom smislu svaka religija može da doprinese obogaæivanju ljudskog duha i olakšavanju iznalaženju puta u angažovanju za dalju humanizaciju društva. Takav odnos prema religiji omoguæava duhovnu evoluciju koja se izdiže iznad simbola i kultnih radnji. Kad se doðe do tog stupnja, onda bi i pitanje zvonika i minareta moglo da dobije potpuno drugo znaèenje. Konkurenciju bi zamenilo upotpunjavanje, a nepoverenje poverenje. Da se tako svojevremeno postupilo, referendum o minaretima u Švajcarskoj mogao je da se završi drukèijim rezultatom. Ali, iako to nije bilo uèinjeno, ne treba oèajavati nego se založiti za oslobaðanjem od dogmatske uèaurenosti na svim nivoima i unutar svih koultura i verskih zajednica, jer bez otvorenog duha nema ni dijaloga, ni komunikacije, ni meðusobnog razumevanja, ni solidarnosti u borbi protiv zajednièkog neprijatelja koji destabilizuje društvo ni rezultata narodnog izjašnjavanja koji bi ovim vrednostima išli u prilog.