bosansko-hrvatsko-srpski

„Verujte u ovu Austriju“

Leopold Figl, austrijski savezni kancelar,
Govor o Božiæu 1945. godine

Ima neèeg èudnog u pravosuðu zapadnih demokratija. Što više godina prolazi od pada Berlinskog zida to ono osetljivije reaguje na javna kritikovanja liènosti upletenih u povredu ljudskih prava. Grom pravosuða veæ udara zbog – klevetanja!

No, šta je zapravo „kleveta“? Oèevidno se ovaj pojam, koji je takoðe prisutan i u Zakonu o medijima, može široko tumaèiti. Dovoljna je samo jedna reè koja nekome ne odgovara pa da se bude optužen za povredu èasti. Da li je jedna kvalifikacija iznesena na osnovu dokumentovanih èinjenica ili je izraz samo njenog uskog tumaèenja, izgleda da više ne igra nikakvu ulogu. Kontekst je irelevantan. Bitna je samo reè. Evo primera.

O mrtvima samo dobro

Dogodilo se u Austriji. Uoèi Nove 2006. godine iznenada je preminula bivša ministarka unutrašnjih poslova Lize Prokop (Liese Prokop). U krugovima svojih kolega iz vlade ona je oèevidno bila omiljena. Nekadašnja vrhunska sportistkinja koja je na Olimpijadi u Meksiku 1968. godine osvojila srebrnu medalju u petoboju ukljuèila se, neposredno posle tog podviga, u politièki život svoje zemlje na desnom krilu Austrijske (konzervativne) narodne stranke. Kao takva, ona je bila dobrodošla u vladu bivšeg saveznog kancelara Volfganga Šisela (Wolfgang Schüssel) koji je 2004. godine obrazovao koaliciju svoje Narodne stranke sa krajnje desnom Slobodarskom partijom Jerga Hajdera (Jörg Haider). Novopeèena ministarka koja je tada preuzela resor unutrašnjih poslova odmah se bacila na posao. Reformisala je policiju i pokazala se nepopustljivom prema tražiocima azila. Na njen zahtev izmenjen je (odn. pooštren) Zakon o azilantima i strancima izmeðu ostalog i zbog toga što je bila uverena da 45% muslimana koji žive u Austriji nisu voljni da se integrišu.
Iznenadnu smrt ministarke Prokop oplakale su sve austrijske politièke stranke. Vilhelm Molterer (Wilhelm Molterer), generalni sekretar Narodne stranke ostao je „bez reèi“; Alfred Guzenbauer (Alfred Gusenbauer), koji je u to vreme bio predsednik Austrijske socijaldemokratske stranke da bi kratko potom postao savezni kancelar, odao je poštu jednoj „velikoj ženi“ i „izuzetnoj politièarki“ dok je Aleksander van den Belen (Alexander van der Bellen), koji se tada još nalazio na èelu stranke Zelenih, hvalio spremnost pokojne ministarke za dijalog. Iza toga je ministarka bila sveèano sahranjena u prisustvu najviše moralne instance zemlje – saveznog predsednika Hajnca Fišera (Heinz Fischer).

Dok se vladajuæi vrh prigodnim govorima javno opraštao od svog izgubljenog èlana, našao se u Austriji jedan èovek koji se usudio da o preminuloj ministarki iznese sasvim suprotno mišljenje. Bio je to predsednik udruženja „Asyl in Not“ (Azil u nevolji) Mihael Gener (Michael Genner). Nepuna 24 èasa posle ministarkine smrti Gener je objavio kominike koji je zapoèinjao reèenicom: „Dobra vest za poèetak godine: Lize Prokop, savezna ministarka za muèenje i deportaciju je mrtva. Njeno ime ostaæe zauvek vezano za patnju oèajnika koji su uzalud tražili zaštitu“, a završavao ocenom da je „Gospoða Prokop bila vinovnik iza pisaæeg stola kakvih je bilo mnogo u surovoj istoriji ove zemlje“.

Ove reèi, iako napisane samo u kominikeu jednog udruženja, delovale su kao bomba. Svi austrijski konzervativni dnevni listovi (drugih ionako nema) poèev od uglednog „Di Prese“ (Die Presse) do bulevarskog „Hojte“ (Heute), koji se besplatno rastura po stanicama beèke podzemne železnice, bez milosti su prikivali autora kominikea na sramni stub zbog odsustva pijeteta prema preminuloj ministarki. Mediji su podseæali na ono pravilo kojeg su se držali antièki narodi, naime da se o mrtvima ne sme govoriti ništa loše. Kako Mihael Gener to naèelo nije poštovao, oglasila se porodica pokojne ministarke. Ona je samoinicijativno (ili možda ipak ne?) tužila Genera sudu zbog klevetanja.

„Pozivam se na slobodu štampe“

Prvo roèište koje je održano 25. maja 2007. godine trajalo je samo pola sata. Sudija Lusi Kaindl-Kenig (Lucie Kaindl-König) nastojala je da se drži èinjenica. Za nju nije bilo od znaèaja što se Gener, zbog inkriminisanih reèenica iz svog kominikea, veæ 8. Januara 2007. formalno i pismeno izvinio porodici pokojne ministarke, a još manje se zanimala za tragediju izbeglica i njihovih porodica koje su proistekle usled pooštrenih mera i policijskih zlostavljanja. „Sudu je jasno da su izbeglice u pritvoru pred proterivanje traumatizovane“ kazala je, prema kominikeu udruženja „Azil u nevolji“ sudija Lusi Kaindl-Kenig i time (ne baš elegantno) prešla preko generovih argumenata o fizièkom i psihièkom zlostavljanju izbeglica. Nju je jedino zanimalo šta je Gemner podrazumevao pod pojmom „deportacija“, „vinovnik za pisaæm stolom“ i „rasistièki“. Pritom je postavila (provokativno?) pitanje „Da li je Prokop bila rasistièki nastrojena ili su to bili samo njeni èinovnici“? Nakon što joj je Gener parirao odgovorom: „Èinovnici koji su vršili pritisak“, sudija je prešla u napad: „Da li ste znali, kada ste pisali onaj èlanak, da æe zbog toga doæi do ovolikog talasanja? Da li ste znali da je to što püišete neèasno? Jeste li svesni da se radi o kleveti?“ Gener je na to uzvratio: „Pozivam se na slobodu štampe“.

Ovde je zapravo srž problema, jer postavlja se pitanje smeju li se politièki odgovorne liènosti kritikovati zbog mera koje donose protiv odreðenih ljudskih grupa, a da se pritom ne bude sudski proganjan zbog klevete? Oèevidno ne, jer bi, kako je izjavila sudija Kaindl-Kenig, moglo doæi do „talasanja“. Od toga se zacelo ne boje samo režimi u preostalim totalitarnim državama…

„Kleveta“ je zapravo jedan veoma rastegljiv pojam. Svaka neposredna kritika može se okvalifikovati kao takva. Èinjenice ili dokazi pri donošenju presude imaju manju težinu od reèi koje su pritom upotrebljene. Prema tome pazite, birajte reèi i vršite autocenzuru. Izbegavajte svaki vid otvorene polemike pogotovu u vidu otvorenog pisma, jer motivi i sadržina kritike ne interesuju sud, veæ samo formulacija. Uostalom sudija Kaindl-Kenig je na Generovu izraženu spremnost da èak povuèe inkriminisanu reèenicu samo primetila da postoje „razlièite formulacije“. Možda zato što je Gener istakao da uprkos svemu stoji u potpunosti iza svojih argumenata.

Time je roèište bilo završeno pa je postupak odložen na „neodreðeno vreme… do 19. septebra 2007. Tada je pala presuda prvostepenog suda: kriv zbog „klevete“. Mihael Genner je, po obrazloženju sudije, otišao predaleko u svojoj oceni liènosti pokojne ministarke Prokop pa ga je osudila na delimièno uslovnu kaznu od 1.200 evra. Protiv ove presude, Gener je podneo žalbu. Po njegovom mišljenju u pitanju je „ne samo presuda protiv slobode medija (…) nego i solidarisanje suda sa indirektno takoðe kritikovanim pravosudjem“. Meðutim, Vrhovni sud se s tim nije složio pa je, kratko pre Božiæa 2009. godine potvrdio presudu prvostepenog suda protiv Genera.

„S pravom osuðen“?

Austrijski mediji primili su ovu presudu k znanju. Ugledni dnevni list „Di Prese“ prokomentarisao je 20. decembra 2009 odluku Vrhovnog suda sledeæim reèima: „Šef „Azila u nevolji“ Mihael Gener s pravom je osuðen pošto je oklevetao preminulu ministarku unutrašnjih poslova“. No, u daljem tekstu istog komentara mogla se naæi i ova primedba: „Vrhovni sud postavlja granice slobodi mišljenja i u politièkom kontekstu“. Kako to treba razumeti? Kao slaganje ili kao diskretnu aluziju na jednu zabrinjavajuæu pojavu u razvoju celokupnog sistema?

Na ovo pitanje nije lako odgovoriti jer  javnost æuti. Èak se ni pristalice Mihaela Genera nisu javile za reè: To je utoliko èudnije što su 27. oktobra 2008 neki od njih na proslavi 60. roðendana Mihaela Genera otvoreno hvalili delatnost slavljenika. Tako je predsednik udruženja „SOS-Mitmensch Burgenland“ Rajner Klin (Rainer Klien) kazao: „Još nešto povodom tvog nekrologa [ministarki] Prokop: nezavisno od pijeteta, ovo mišljenje mora da bude zastupljeno. Èekam dan kada æe se na optuženièkoj klupi naæi oni koji su odgovorni za umiranja na spoljnim granicama Evropske unije“, dok je poèasni predsednik „Azila u nevolji“, bivši poslanik Liberalne stranke Folker Kir (Volker Kier), istakao da se: „Mihael Gener zalaže za prava èoveka bez obzira na sopstveni rizik i uz opasnost od samorazaranja!“ Sve ove pohvale bile su tada izreèene pred oko 150 lica prisutnih na proslavi Generovog okruglog roðendana. No, sada oko njega vlada tišina.

Pada u oèi da se, u vezi sa presudom Vrhovnog suda, nijedna opoziciona stranka levog ili ekološkog opredeljenja nije javila za reè. Ovo utoliko više što se Mihael Gener 12. avgusta 2008. kandidovao za parlamentarne izbore na listi Zelenih. Ranije je poslanik Zelenih Terezija Stojšiæ (Terezija Stoisits) hvalila Genera istièuæi da je : „ovo što se èini sa Mihaelom Generom politièko pravosuðe. Ako je zloèin kazati da izbeglice treba štititi i da ih mi moramo pomagati kako bi ih zaštitili od proterivanja, onda sam ja rado zloèinac!“ Ova izjava bila je èak objavljena u beèkom nedeljniku „Falter“ od… 17. maja 2006. A sada?

Velika šutnja

Šta se može? Presuda Vrhovnog suda donesena je, sluèajno ili ne, neposredno pred Božiæ. Zatim su sledili novogodišnji praznici. Tih dana je javnost imala preèa posla nego da se bavi osetljivim pitanjima iz oblasti pravosuða. Tako je Vrhovni sud mogao mirne duše da potvrdi izreèenu kaznu koja je, uzgred budi reèeno, nije toliko visoka da bi izazvala neželjene reakcije. Mediji su preneli ovu vest, poneki pozdravili odluku Vrhovnog suda i onda se bura oko Mihaela Genera slegla. Nijedna organizacija, nijedna liènost, nijedno udruženje, a po najmanje doseljenièko, nisu se usudili da presudu protiv Genera dovedu u pitanje. To je utoliko èudnije kada se zna da se Gener godinama svim snagama zalagao za èoveèniji postupak organa vlasti prema izbeglicama. Kritika izreèena na raèun pokojne ministarke pretvorila se u prepreku. Povreda oseæanja pokojnici najbližih lica naneta neposredno po njenoj smrti smatra se u javnosti besumnje veæim grehom nego proterivanje izbeglica ili rasturanje porodica na osnovu administrativne odluke vlasti i sa znanjem najviših vladajuæih krugova. Èak bi se reklo da je sam Gener svojom „radosnom vešæu“ pružio svojim protivnicima željeni argument za diskreditovanje kako njegovog udruženja tako i njega lièno.

To se i dogodilo. Gerald Frajhofner (Gerald Freihofner), kolumnista austrijskog službenog lista „Viner Cajtung“ (Wiener Zeitung) nazvao je Genera u svojoj kolumni „Fusnote“ (Fußnoten) „komunistièkim predsednikom“ i prebacio mu ne samo njegovu raniju pripadnost levièarskom radikalnom udruženju „Spartakus“ nego i objavljivanje na internet stranici „Komunistièke inicijative“ (KI) pod znakom srpa i èekiæa: „Istupamo za obaranje postojeæeg poretka!“ Komentar je tako napisan da se stièe utisak da je ovaj poziv napisao sam Gener, a ne redakcja „Komunistièke inicijative“. No, upozorenje je jasno: držite se podalje od Mihaela Genera!

Smatraju li izbeglièka i njima slièna udruženja da je za njih bolje da se u vezi sa sluèajem Gener ne oglašavaju? To ne bi trebalo da èudi kada se zna da su sva ova udruženja zavisna od subvencija odreðenih vlastima bliskih usrtanova. S druge strane, vlasti tolerišu ne samo njihove zahteve za suzbijanjem rasne, verske i etnièke diskriminacije, nego i njihovo traženje da im se omoguæi ukljuèivanje u delatnost svih austrijskih politièkih ustanova. Šta više, vlasti su uèinile jedan veoma znaèajan simbolièan gest prema izbeglicama: odobrile su da se u Beèu podigne spomenik nigerijanskom izbeglici Markusu Omofumi (Marcus Omofuma) koji je umro 1999. godine prilikom svog proterivanja iz Austrije usled policijskog zlostavljanja. U pitanju je jedan moderan, ali apstraktan i bezlièan spomenik, možda zato tako koncipiran da ne izaziva jaèe emocije od onih koje vlasti mogu da tolerišu. S obzirom da vlasti ipak nešto èine u prilog integracije izbeglica, kakvog smisla ima solidarisanje sa jednim socijalno kritiènim autsajderom koji se bori za ljudska prava kada se to isto može postiæi i kolaboracijom? Uostalom, Gener se u svom komentaru povodom smrti ministarke Prokop prevario. Pod njenim naslednicima u ministarstvu unutrašnjih poslova položaj izbeglica i tražioca azila se pogoršao. Ako se to ima u vidu onda se treba pitati da li je Generova izjava zaista bila kleveta.

Takva ocena bila bi ispravna da je Gener svoje izjave izmislio. Meðutim, to nije bio sluèaj. Naprotiv, argumenti koje je Gener izneo daju povoda za pravdanje njegovog reagovanja. Sistematska povreda ljudskih prava u ime zakona je moralno gledano veæi greh nego izjava lišena pijeteta na raèun jedne upravo preminule osobe koja je odgovorna za njegovu primenu. Meðutim, niti je sudija, koja je sudila Generu, niti su vlasti ispoljile saoseæaj za patnje ne nekolicine, nego hiljade lica u nevolji koja su se obrela u Austriji. No, zašto bi one trebale da to èine? Pa radi se samo o sprovoðenju odluka Dablinske konferencije. Sama Evropska unija stoji iza takve politike. Tu se više ne radi o èoveènosti nego, kako je kazao Adolf Ajhman, primer savršenog èinovnika iz nacistièkog doba u vezi sa istrebljivanjem Jevreja – o statistici. Budu li Jevreji likvidirani, tada æe viša rasa imati više da jede. Takva je bila tadašnja logika. A današnja? Ukoliko tražioci azila i useljenici budu proterani natrag u njihove ratovima i krizama razorene domovine da bi tamo propali, tada æe se poboljšati stanje na tržistu rada ne samo u Austriji ili Evropi, nego u svim bogatim zemljama sveta. Otud se skrivanje izbeglica po privatnim domovima tretira na isti naèin kao što je to nekada bio sluèaj sa Jevrejima, naime kao protivzakoniti èin. A Mihael Gener je 2006. godine u Insbruku, apelovao na svoje sugraðane da se tome suprotstave…

Treba li mu na tome zameriti? Možda isto onako kao i svakome koji se za vreme Drugog svetskog rata nije ustruèavao da pruži otpor nacizmu. Graðanska hrabrost je danas takoðe potrebna, jer se holokaust na žalost nije sveo na hitlerovsko doba. Danas su njegove žrtve ne samo pojedine etnièke ili ljudske grupe, nego èitavo èoveèanstvo. Razlika je jedino u tome što se sada holokaust primenjuje u jednom perfidnijem, ali ništa manje efikasnijem obliku i to ne u jednoj odreðenoj zemlji nego, zahvaljujuæi solidarnosti vladajuæih vrhova u deregulisanju socijalne stabilnosti, širom sveta. Uostalom, u èemu je razlika izmeðu proterivanja i deportacije? Postoji li razlika izmeðu diskriminacije tražilaca azila kršenjem njihovih prava i antisemitizma iz jednog nacistièkog vremena kad se mešoviti brakovi ponovo proganjaju, nasilno raskidaju i porodice razbijaju? Ali dok vladajuæi vrhovi jaèaju svoju koheziju ritualnim kajanjem zbog holokausta da bi time oprali ruke od daljih grehova prema društvu koje neprestano èine, solidarnost meðu žrtvama nema. Stoga pojedinci koji, poput Mihaela Genera, vode borbu za humanizaciju ljudskog društva ostaju bez podrške i bez sledbenika. Dokle?